Osamdeset godina su Amerikanci govorili Evropljanima da oni ne treba da se brinu o bezbednosti, nuklearnom arsenalu, vojnim strategijama, da je to njihova briga i da zapadnoevropske zemlje treba da se bave kao i sve države “klijenti” ekonomijom, blagostanjem, trgovinom, ljudskim pravima. Od sedamdesetih godina Vašington je sam sebe, dobrovoljno, deindustrijalizovao jer kao i svaka imperija koja drži do sebe zna da se “klijenti” ali i potencijalni protivnici i rivali najbolje drže u potčinjenom položaju kada su im SAD završni kupac. U geopolitici je uvek moćniji onaj koji kupuje i određuje cenu nego onaj koji prodaje i zavisi od količine prodate robe i visine njene cene.

A onda je došao Tramp i nakon osam decenija rekao “puj pike, ne važi”. Od ove godine važe nova pravila, od carina do bezbednosnog kišobrana i nuklearnog odvraćajućeg arsenala.

Tramp i njegovi najbliži saradnici, od Džej Di Vensa i Maska pa do Pita Hegseta ne podnose EU, ježe se na samo pominjanje Unije. Ne radi se o ekonomskoj, trgovinskoj, geostrateškoj, spoljnopolitičkoj kalkulaciji. Stvar je mnogo prostija i banalnija, Tramp i okruženje slede raspoloženje dobrog dela njihove biračke baze koja u Evropljanima vidi sve ono što prebacuje liberalnoj, obalskoj Americi, počev od toga da su paraziti.