A ti ne postojiš nit si postojala;
rođena u mojoj tišini i čami,
na suncu mog srca ti si samo sjala:
jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
Čisto sumnjam da se Jovan Dučić preterano razumeo u kognitivne neuronauke (ili da je išta o tome mogao znati s obzirom na to da je u njegovo vreme sve pripisivano “duši”, što se u velikoj meri radi i danas), ali je ovde ubo ko prstom u pekmez. Budući da mozak treba da “izmašta” svu “realnost” u kojoj se nalazi, logično je očekivati da će izmaštati i onoga/onu koji/koja nam ubrzava puls i čini da se vinemo na “sedmo nebo”.
Psiholozima je ovaj fenomen vrlo dobro poznat i naziva se projekcijom – poput projektora na filmsko platno mi na našeg partnera projektujemo svoje misli, osećanja i ponašanja. Pre nego što svog partnera zaista upoznaju, u apsolutnoj većini slučajeva, ljudi se “zaljubljuju” u kreaciju koju su sami stvorili u svojoj glavi. A ta verzija je upravo idealizovana verzija sebe – kod partnera volimo sve što volimo kod sebe, a, za razliku od nas, taj partner ne poseduje ništa od naših loših osobina.
Ovakvo odstupanje od realnosti je omogućeno surovom prevarom “majke” prirode koja će naš mozak preplaviti hormonima zaobilazeći njegov racionalni deo (frontalni korteks) kako bismo sa leptirićima u stomaku pristupili onome za šta nas je evolucija “napravila” – razmnožavanju. Ovo, očekivano, najbolje radi kod tinejdžera jer im frontalni korteks još nije u potpunosti razvijen. Kao i posle pijane noći i ovde je otrežnjenje vrlo bolno.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
