Kada bi me pitali koga ili šta najviše volim, rekla bih da je na mestu broj jedan moje dete, a na drugom bi verovatno bila hrana. Šalim se, bili bi to muž, sestra, mama, brat ili najbliži prijatelji, mada, i hrana je jedan od mojih najboljih prijatelja. U mojoj porodici svi vole da jedu, i svi jedu obilno. Mama možda najmanje, ona se čudi meni i bratu koji satima možemo da pričamo o tome šta nam se jede, šta bismo jeli, gde bismo išli da jedemo. Mogla bih da kažem da smo gurmani, nekad čak i žderonje.
Moja mama za to ima predivan izraz – Đoka protođer! Nemoj da si Đoka protođer – govori mom sinu koji se nadnosi nad musaku i razjapljuje svoja inače mala, dečja usta, kako bi što više sadržaja ušlo u dupljicu, a onda i u taj minijaturni želudac. Ali, kad bi nam želudac bio merilo, možda i ne bi bilo loše. Isposnici kažu da vam je dosta hrane kao kad stegnete pesnicu, a neki od nas se ne zaustavljaju tako lako ni na porciji. Zaustavi se kad ti je najslađe je nešto što ne volim da čujem, možda zato što ja uvek moram malo da prebacim rampu da bih prestala da jedem.
Da li je to u korelaciji sa nekim mojim gladnim precima, da li je to neka transgeneracijska trauma, ne znam, ali znam da nam nisu potrebne svetkovine, slave i nove godine da bismo jeli. Sećam se tatinog druga koji je uvek jeo samo pola porcije, a ja imam problem i kad me u kafani neko s kim sedim pita da podelimo slatkiš. Neću da delim slatkiš, hoću ceo!
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
