Kraj godine je vreme kada pravimo retrospektivu – sumiramo postignuto, donosimo novogodišnje odluke i, gotovo po pravilu, trudimo se da budemo raspoloženi i širimo pozitivnu energiju. Ali baš u toj prazničnoj euforiji, zapitala sam se: da li i negativne emocije mogu doneti nešto dobro? Neizostavna tema psihoterapijskih seansi u ovim danima jeste i sve ono što nismo uradili, što smo propustili ili za šta nismo imali hrabrosti. Primećujem kako mi klijenti bojažljivo poveravaju da se kaju zbog nekih odluka, uglavnom onih koje nisu doneli. Naveli su me da se zapitam da li je kajanje samo teret koji nas sputava ili je, možda, vredan vodič ka onome što nam je zaista važno?
Život bez kajanja
Kada je Edith Piaf zapevala „Non, je ne regrette rien” („Ne, ne žalim ni za čim”), stvorila je himnu nepokolebljivosti, hrabrosti i pomirenja sa sopstvenim životnim izborima. Njena pesma postala je simbol života bez kajanja – ideala koji se često nameće kao cilj. Koliko je taj ideal zaista realan i zdrav?
Edith Piaf nije bila usamljena u svom stavu. I drugi umetnici, autori i mislioci promovisali su ideju života „bez žaljenja”, slaveći slobodu od prošlih grešaka. Frank Sinatra je u svojoj kultnoj pesmi „My Way” otpevao: „Regrets, I’ve had a few, but then again, too few to mention”, podvlačeći život u kojem je svaki izbor bio njegov i vredan prihvatanja. Oscar Wilde je govorio da je „život previše važan da bismo o njemu govorili ozbiljno”, pozivajući nas da živimo bez preteranog zadržavanja na prošlosti.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
