Ima ta popularna anegdota – moguće i apokrifna, kao i mnoge slične – u kojoj neznani operativac Crvene zvezde postrojava sveže pristiglog Iliju Najdoskog zbog tobož slabe igre u odbrani. “Primio si jedan gol, a jednom ti je igrač pobegao u šansi”, navodno veli nepoznati funkcioner budućeg evropskog prvaka u analizi utakmice protiv Željezničara (ili nekog trećeg). Na Ilijino “pa jeste pobegao, ali nije dao gol”, usledio je rezak odgovor. “Da je dao gol, ne bi igrao za Željezničar nego za Real Madrid, a ti si ovde doveden da igraš protiv Reala!”, postavio je stvari na mesto čovek iz senke i tako novajliji u prestonici stavio do znanja gde je i šta se od njega očekuje.
Teret očekivanja koji nameću ime i reputacija Crvene zvezde odavno se preneo i na ostale sportove, a odnedavno i na košarku. Igrati, ili još grđe, trenirati crveno-bele postalo je u nekom momentu hazardno zanimanje koje sa sobom nosi beneficirani staž. Uprkos modernim mantrama o kontinuitetu, to jest da je istrajnost u vašem izboru stub budućih dobrih rezultata, navijački korpus često zađe u domen nerealnih očekivanja i vrlo brzo mu izgori već ionako kratak fitilj.
Očekivanja su, prosto, u Beogradu nikada mala – a ako igrate Evroligu već deset godina manje-više redovno i samo jednom možete da se pohvalite ulaskom u plej-of, jasno je da su živci već dovoljno istanjeni i da je svaki korak u pogrešnom smeru moguće i onaj koji će vas staviti na zub određenog procenta slabije strpljivih.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
