Izrael lomi iransku “Osovinu otpora” (VIDEO)

Dobro došli u LIX izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. Godinu dana je prošlo od terorističkog napada Hamasa na Izrael i početka rata na Bliskom istoku koji je u međuvremenu prerastao u otvoreni sukob između Izraela i Irana, kao i iranskih saveznika u regionu, od Hezbolaha i Hamasa do Huta i Hataib Hezbolaha, koji kontrolišu delove Libana, Jemena, Sirije i Iraka.

Godinu dana od početka rata na Bliskom istoku svima je jasno da neće biti pobednika, ali i da će porazi aktera biti različiti i sa iznivelisanim posledicama. Najveći gubitnici su Palestinci i Iran, ali na dugi rok bi u tu grupu mogao da uđe i demokratski i, uslovno rečeno, proevropski Izrael. Demografski trendovi ne idu na ruku sekularnog, liberalnog, prozapadnog Izraela. U krugu od nekoliko decenija i par generacija, ako se nešto ne promeni drastično, ultraortodoksni i ultradesničarski Jevreji će postati prosta a zatim i apsolutna većina u Izraelu sa svim posledicama za tu državu i čitav region.

Pre 7. oktobra prošle godine terorističke i paramilitarne snage koje je povezao ili formirao bivši komandant pasdarana Kasem Sulejmani kontrolisale su Liban, Gazu, Jemen, Siriju i Irak i bile su omča o vratu Izraela i Saudijske Arabije. Danas su Hamas i Hezbolah obezglavljeni, Siriji je se serijom ciljanih atentata u Damasku stavljeno do znanja gde joj je mesto, Huti su pretrpeli velike gubitke u Jemenu i njihova dominantna pozicija je ugrožena a Irak je bure baruta.

Ajatolah Ali Hamnej je prošlog petka, posle gotovo pet godina, predvodio molitvu i održao propoved u Teherenu u čast svog prijatelja, ubijenog lidera Hezbolaha Hasana Nasraleha. Poslednji put je to učinio na komemoraciji Sulejmanija, harizmatičnog komandanta pasdarana i idejnog tvorca “osovine otpora”. Sulejmani i Nasraleh su bili, pored sin Mohtabe, najbliže osobe ajatolahu Ali Hamneju i nije iznenađenje što je naslednik Homeinija u poslednjih pet godina predvodio molitvu samo na odavanju pošte dvojice arhitekata i izvođača “osovine otpora”.

Šah je nastao u Persiji. Sam reč “šah” znači kralj a “mat” smrt. Zato ne čudi što igra Irana na Bliskom istoku liči na partiju šaha, uključujući okruživanje i iscrpljivanje Izraela preko saveznika u Iraku, Siriju, Libanu, Zapadnoj obali, Gazi, Jemenu kao i Kataru. Velika prednost Teherana je što njegovi saveznici nisu države već terorističke organizacije, od Hezbolaha i Hamasa preko Islamskog džihada do Huta i Hataib Hezbolaha, plus manje poznate milicije u Siriji i Iraku. Reč je o formacijama koje  nisu obavezne da poštuju, ili da barem prividno slede slovo međunarodnog prava što ih dovodi u povlašćen položaj i omogućava veći manipulativni prostor Teheranu.

Krajnji cilj hegemonske strategije Irana nije Izrael, već Saudijska Arabija i dominanta pozicija u regionu i u muslimanskom svetu. Izrael je potreban Iranu jer samo sa anti-izraelskom kampanjom i širenjem anticionizma Islamska republika može da gradi konsenzus i uticaj u islamskom svetu. S druge strane, i Izraelu je potreban Iran jer samo sa agresivnim i ambicioznim Teheranom,  Jerusalim može da gradi dobre odnose sa državama sa sunitskom većinom u okruženju.

“Ko izgleda snažno nije uvek jak, ko izgleda slabo nije uvek nemoćan”, antička  bliskoistočna izreka doživela je još jednu potvrdu ovih dana. Iran i Hezbolah nisu bili tako jaki kako su se predstavljali, a Izrael i pored Netanjahua i nesposobnih i štetnih ekstremnih desničara u vladi nije bio tako slab kao što se činilo sve do pre par meseci.

Spektakularne akcije izraelskih obaveštajnih službi u Iranu, Siriji i Libanu u kojima su praktično eliminisani ne samo vodeći ljudi Hamasa i Hezbolaha nego i ključni ljudi među iranskim pasdaranima za vezu sa dve terorističke organizacije, demonsrirali su superiornost Izraela u regionu i obnovili tzv. snagu odvraćanja.

Kako vreme prolazi sve je evidentnije da Palestinci neće imati svoju nezavisnu državu sve dok na jednoj strani budemo imali Netanjahua i političare slične njemu na vlasti u Jerusalimu a na drugoj Hamas ili druge terorističke organizacije na liniji sa Islamskom republikom.

Ideja o “dva naroda, dve države” nikada nije bila više od slogana, zavodljiva pa čak i logična , ali ostaje prazna fraza, čista iluzija. Palestinci nemaju minimum društvene kohezije da bi formirali državu a svi njihovi “prijatelji” u sunitskom i šiitskom svetu nemaju interes da podrže, finansijski i logistički, stvaranje palestinske države. Hamas, Hezbolah i Iran nemaju cilj da kreiraju palestinsku državu već da unište Izrael.

Akcija izraelskih združenih snaga na granici sa Libanom ima političku i stratešku dimenziju. Politička se ogleda u povratku 70-80 hiljada izraelskih izbeglica koji su morali da napuste svoje kuće jer su bili izloženi vrlo frekventnim bombardovanjima od Hezbolaha. Budući da se radi u dobroj meri o glasačima Likuda Bibija Netanjahua  niko nije iznenađen namerom izraelskog premijera da im obezbedi siguran povratak kućama.

Sa strateške tačke gledišta, Izrael želi da očisti teritoriju Libana od granice do reke Litani i na taj način zaštiti svoje građane koji žive na severu zemlje od vazdušnih napada Hezbolaha. Izrael može, mada mu to nije potrebno, da se pozove na sprovođenje rezulucije 1701 Saveta bezbednosti UN koja je obavezivala Hezbolah da ne raspoređuje trupe južno od  reke Litani.

Hezbolah je jedina religiozna milicija koja nije razoružana posle završetka libanskog građanskog rata jer je uživala zaštitu Sirije koja je držala Liban pod okupacijom 15 godina. Taj privilegovan položaj, uz ekonomsku i logističku pomoć Irana, omogućio  je Hezbolahu i šiitima da se nametnu kao najjači igrač na političkoj sceni i pored toga što ih je brojčano manje od sunita i hrišćana. Sa Hezbolahom u ulozi igrača koji deli karte u Bejrutu iluzorno je pričati o Libanu kao državi a kamoli suverenoj državi, osim u propagandne svrhe.

Izraelska invazija na Liban je dvosekli mač. S jedne strane može da otvori put za redimenzioniranje Hezbolaha i jačanje uloge hrišćana i sunita, ali može i da otvori novi građanski rat od kojeg bi Izrael samo na kratak rok imao koristi jer bi primorao Hezbolah da se bori na dva fronta. Na srednji i dugi rok ni Izraelu ne odgovara novi građanski rat u Libanu.