Samo da je živo i zdravo (i da nije gej)

Tog 10. oktobra 2010. godine u večernjim časovima Iva Branković i ja smo u tišini jele pljeskavicu u Stepinom vajatu. Ako ste ikada bili suočeni sa naletom adrenalina u veoma stresnoj situaciji, onda znate onaj osećaj kada doživljaj pretnje prođe i naprasno osetite ogromnu glad.

Nikada neću zaboraviti osećaj zadovoljstva tokom tog obroka. Samo dva sata ranije, Iva i ja, kao volonterke na prvom „uspešno“ organizovanom prajdu u Srbiji, bile smo bezbedno prevezene policijskim maricama van centra grada.

Kada smo izašle iz marice i zaputile se ka Stepinom vajatu, pomislila sam kako niko od prolaznika ne može ni da pretpostavi da smo samo par sati ranije bile u ozloglašenoj maloj skupini ljudi koja zagovara LGBTIQ+ prava.

Sećam se da smo tada imale osećaj postignuća koliko god da je bila visoka cena koju je Beograd platio.

Delovi grada su bili potpuno demolirani od onih koji su se žustro borili protiv ideje da im „perverznjaci slobodno hodaju po ulicama“.

Znala sam da smo daleko od građenja države koja je psihološki i fizički bezbedna za ljude iste seksualne orijentacije, ali sam ipak nekako verovala da smo bar pokrenuli jednu važnu priču.

Naivno za moje dvadesete tada sam mislila da su ljudi koji zastupaju stavove protiv LGBTIQ+ populacije primitivni i neobrazovani.

Ako ćemo skroz iskreno, obezvređivala sam ih na sličan način kako su oni obezvređivali gejeve i lezbijke samo po drugom kriterijumu – oni su LGBTIQ+ osobe obezvređivali zbog njihove seksualnosti koju su proglasili pogrešnom, a ja sam njih obezvređivala zbog njihovih stavova koje sam smatrala neprihvatljivim.

Ovo uverenje učvrstila sam gledajući agresiju kojom su se tog 10. oktobra 2010. godine borili protiv ideje o slobodnoj ljubavi.

Za mene, oni su bili „tamo neki ljudi“ sa kojima nemam ništa zajedničko. Bila sam rešena da ostanem u svom sigurnom krugu i da se držim podalje od njih.

Moj sigurni krug je pukao 14 godina kasnije

U leto 2024. našla sam se u ekipi veoma dragih i obrazovanih ljudi. Zajedno smo radili na unapređivanju svog fizičkog zdravlja.

Nekoliko dana smo planinarili i otkrivali predivne predele Zlatibora.

I tako se potegla priča između tri člana ove ekipe.

Kaže prvi: „Bio sam na jednom prelepom putovanju hodočašća sa grupom Amerikanaca. Posećivali smo hramove i crkve i slušali o njihovoj istoriji. I tako ti ja primetim jednu ženu, tužno mi je delovala sve vreme. Krenula je na put sa dvoje dece. U nekom trenutku otvori ti ona meni dušu i poveri kako joj je ovo putovanje poslednja šansa da joj Bog vrati njeno dete. Nije mi bilo jasno jer sam video da su joj deca živa i zdrava. Međutim, ona mi objasni da joj se stariji sin sprema na operaciju pola. Kada sam obratio pažnju, vidim nosi roze patike…“

Na to se drugi nadoveza: „Znam o čemu pričaš. Danas ti se sve promenilo. Kada dođu u školu, decu prvo pitaju ’kako se izjašnjavaš?’. Ako smatraš za sebe da si mačka, nastavnici ti obezbede mesto gde možeš da vršiš nuždu kao da si mačka.“

Na šta će treći: „Da, da. Čitao sam o tome. Sve je otišlo dođavola.“

Ja sam gutala knedle i suzdržavala se da nešto ne kažem.

Rastala sam se od njih u čudu, zbunjena i šokirana. Fin svet, obrazovan i potpuno netolerantan. Ovog puta nisam mogla da posegnem za objašnjenjem iz svojih dvadesetih.

Ovo su ljudi poput mene.

Ostala sam zapitana nad ovim iskustvom, a onda mi je život priredio još jedno iznenađenje.