Dobro došli u LI izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U ovoj epizodi bavimo se predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama, atentatom na Donalda Trampa i tvrdoglavim odbijanjem Džoa Bajdena i članova njegove najuže familije da priznaju ono što je postalo očigledno: Bajden ne poseduje psihofizičke sposobnosti za državne poslove a kamoli da bude na čelu najmoćnije države na planeti.
Neuspeli atentat na Trampa neće promeniti istoriju Amerike i sveta. Tramp nije uzrok već posledica stanja u američkom društvu. On je samo doprineo da se proces ubrza i da se dve Amerike brže i dublje profiliraju. Američka istorija nas uči da atentatori vrlo brzo izlaze sa glavne scene, većina dva metra pod zemljom a poneko u psihijatrijskim klinikama zatvorenog tipa. Takođe, ako još uvek raspravljamo o motivima pokušaja ubistva Frenklina Ruzvelta 1933. godine i likvidacije Džona F. Kenedija 30 godina kasnije, lako je pretpostaviti da će oko Batlera ostati veo misterije koji će proizvoditi u industrijskim količinama teorije zavera.
Polarizacija biračkog tela u Americi dostigla je takve razmere da atentat na Trampa nije drastično promenio odnos snaga i povećao je minimalno Trampovu prednost u odnosu na Bajdena. Ipak, budući da se partija igra u sedam država (Pensilvanija, Viskonsin, Mičigen, Arizona, Nevada, Severna Karolina i Džordžija) gde će o pobedniku odlučivati par desetina hiljada ili čak nekoliko hiljada glasova, Trampu je dovoljno da atentat promeni stav republikanaca koji su nameravali da ne izađu na izbore jer ih ne predstavlja a za demokrate ne mogu da glasaju.
Protiv narativa u kojem se Tramp apostrofira kao mučenik, fajter, neuništiv, pod zaštitom svevišnjeg, Bajdenova kampanja je nemoćna jer se bazira na manama, porocima, krivičnim delima, zloupotrebama, bahatostima i nepočinstvima The Donalda. Bajdenova jedina dobitna karta bila je širenje straha od Trampa, a u Batleru je ostao bez nje. Međutim, to što je Bajden izgubio ne znači da je Tramp već pobedio.
Luiđi R. Ejnaudi, unuk Luiđija Ejnaudija, prvog izabranog predsednika Italije, inače bivši američki ambasador i specijalni izaslanik, uputio je otvoreno pismo Bajdenu u kojem je podsetio da je njegov deda, zbog godina, odbio da se kandiduje za drugi mandat na čelu Prve republike jer nije želeo da bude italijanska verzija nemačkog generala i poslednjeg predsednika Vajmarske republike Hindenburga. Star i nemoćan u turbulentnom periodu za svoju državu, u vremenima koja traže lucidnog, snažnog, agilnog i predsednika u top-formi. Sve ono što Bajden odavno nije.
AMERIČKA STRAST PREMA ORUŽJU
U SAD je strast prema oružju deo nacionalnog identiteta. U poslednjih dvadeset godina došlo je do drastičnog porasta broja ljudi koji su se naoružali, uključujući i slojeve društva koji su tradicionalno imali averziju prema vatrenom oružju. Tako smo stigli do podatka da u SAD imamo više komada vatrenog oružja nego stanovnika, to jest preko 450 miliona dugih i kratkih cevi, dok je građana oko 340 miliona.
Više od polovine Amerikanaca poseduje oružje, tačnije 55 odsto, 60 odsto su simpatizeri republikanaca, 40 odsto demokrata. Poluautomatsku pušku AR-15, iz koje je pucano na Trampa, poseduje 25 miliona Amerikanaca i ona je najpopularnije oružje među vatrenim pristalicama Trampa. Zahvaljujući veoma snažnom lobiju proizvođača naoružanja na tzv. Srednjem zapadu i u zaleđu Kalifornije, imamo više prodavnica oružja nego knjižara.
Pomenuti podaci postaju dodatno alarmantni kada se povežu sa činjenicom da 17 odsto Amerikanaca, odnosno više od 50 miliona smatra da je legitimno likvidirati političkog protivnika. Dodatni izvor zabrinutosti jeste eksponencijalni porast broja milicija i ekstremističkih naoružanih grupa sa dugim cevima. Podsetimo, Amerika ima adekvatne i osposobljene formacije da ratuje bilo gde na planeti, ali nema odgovarajuće snage bezbednosti i sile da zaustavi eventualnu eksploziju političkog nasilja na prostoru između atlantske i pacifičke obale. Delom zato što nema dovoljan broj obučenih i opremljenih ljudi a delom što je gotovo nemoguće gušiti žarišta na tako širokoj skali.
KO JE POLITIKANT A KO DRŽAVNIK?
Otac italijanske Prve republike Alčide De Gasperi ostao je upamćen po krilatici da političar misli na sledeće izbore, a državnik na sledeće generacije. Jasno je da Tramp i Bajden pripadaju prvoj grupi sa izraženim samoljubljem i tvrdoglavošću. Dva starca na zalasku karijera nemaju kao primarni cilj budućnost Amerike već njihovih familija, učvršćivanje privilegija, bogatstva i zaštitu u sudskim istragama i procesima.
Među demokratama provejava miris i pesimizam ’68. koja je ušla u istorijske čitanke kao jedna od najkonfuznijih u stranačkoj povesti. Lindon Džonson je odustao od trke za Belu kuću, Bob Kenedi je ubijen i partija je na konvenciji u Čikagu, istorijska slučajnost da se i ove godine održava u istom gradu, izabrala potpredsednika Hjuberta Hamfrija. Nije se završilo dobro za Hamfrija i demokrate, a ni za Ameriku, u Belu kuću je ušao Ričard Nikson.
Nije tajna da među demokratama postoji frakcija koja se već pomirila sa idejom da bi mogli da izgube Belu kuću i koncentrišu se mnogo više na Kongres, odnosno kako da sačuvaju većinu u Senatu i povrate kontrolu nad Predstavničkim domom. Imajući u vidu sastav Vrhovnog suda (6-3 u korist republikanaca), borba za oba doma u Kongresu dobija specifičnu težinu i sa Bajdenom u trci za Belu kuću postaje mnogo važnija za demokrate. U svakom slučaju, ne treba žuriti sa prognozama o ishodu izbornih trka, oktobar tek treba da dođe i sa njim „oktobarska iznenađenja“.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se