Mediji odavno ne moraju da pojačavaju vesti oznakom “užasno”, “stravično”, “svirepo”, “nikad doživljeno”, jer nema dana u kojem najcrnja hronika nije udarna vest. I ne samo da je udarna vest već je njen sadržaj zastrašujuć.

Nakon “Ribnikara”, Malog Orašja i Dubone, roditelji su prestali da osećaju i ono malo sigurnosti što su imali po pitanju bezbednosti svoje dece, deca su shvatila da bezbrižnost brzo nestaje, a stari su počeli da prebiraju po sećanju “da ovako ipak nikada nije bilo”. Pomislite samo o bizarnosti da neko odluči da puca na decu iz vazdušne puške kao nedavno, ili da kolega prebije kolegu novinara, ili nasilje deteta nad detetom, ili grupe na pojedinca – izaberite sami šta vas je najviše šokiralo poslednjih dana. Nakon tih vesti, bilo je komentara: to znači da i mene neko može da napadne dok hodam ulicom.

Potpuno je nevažno koji je dan i datum, godina, čini se da je nastala neka pukotina u vremenu u kojoj se samo nižu takve pojave.

I dalje postoji visoka solidarnost sa žrtvama, barem u nekim reakcijama, ali se i njima javno presuđuje u tranžiranju motiva, postupaka, tumačenja “dokaza” koje nema čak ni policija.