Bila je nedelja, tačno šest sati i sedam minuta ujutru, kada se na zapadu pojavila tanka narandžasta linija na horizontu, što je značilo da je na istoku sunce upravo provirilo, a to je moglo da znači samo jedno: dan je upravo započeo i trajaće sve do sedam i petnaest uveče. I moramo ovde da dozvolimo besnom naratoru da se uključi, da se opusti i da olakša svoju anksioznost, iako možda čak i nekim prejakim rečima i ponekom psovkom, jer ga je uprava prihoda opelješila od poreza, kako on tvrdi, i ujedno da vas podseti, a neke bogme i da poduči, da je upravo 19.15 h vreme kada su se nekada, pre nekih 40 ili 50 godina, mala deca trtila ispred televizora, i čekala da gledaju crtane filmove, ukoliko ih svojim govorima ne zajebe Edvard Kardelj, zvezda samoupravnog socijalizma, i oduzme termin Popaju i Olivi.

Čudna je bila taktika ondašnje komunističke vlasti: pre udarnog drugog dnevnika, u kojem se besomučno lagalo o velikim uspesima železara i rudnika, kao i otvaranjima novih puteva, kojima će radnici ubuduće kidisati traktorima u fabrike, posle čega bi usledio snimak isplovljavanja nekog broda iz luke, a državni narator bi kenjao kako je upravo isporučen, i to Švajcarskoj, prekookeanski tanker napravljen u brodogradilištima “3. maj” ili “Viktor Lenac” u Rijeci. Zatim bi usledili kadrovi u kojim su žene i muškarci igrali kolo, a deca donosila cveće nekim crncima u belim nošnjama, koji su stigli u Jugoslaviju iz Zaira, da se zajebavaju i da se prejedaju sa domaćim, debelim rukovodiocima. Zatim bi usledilo nekoliko minuta posvećenih devijantnim pojavama, posebno u filmskoj, ali i u drugim umetnostima, jer je primećeno da se iz nepoznatih razloga snimaju degenerični filmovi o našem društvu, na opšte zgražavanje pripadnika svih naroda i narodnosti. Onda bi u nastavku dnevnika išao prilog o rvaču iz Makedonije koji je jebao mater svima na nekom turniru, a naročito jednom Turčinu, i uzeo zlatnu medalju. Naravno, na kraju vremenska prognoza, i pokojni Kamenko Katić bi se pojavio sa motkom u ruci i pokazao na mapi gde će biti sranje od vremena, a gde neće. Dakle, pre svih tih budalaština, tadašnja vlast je puštala crtane filmove u kojima je Duško Dugouško grickao šargarepu i izluđivao jednog lovca. Posle toga bi deca išla na spavanje, roditelji bi se pojebali, ili ne bi. Zašto vam sve ovo narator ljutito priča: zato što je oduvek na ovim prostorima bilo bolesno, zato što je ovaj mentalni raspad imao uvod, i jer ova agonija nije došla iznenada, i zato što je ovaj košmar, ovo nacionalističko, a bogme desničarsko i fašističko ludilo, došlo direktno iz svih tih laži i bajki. Bajki u kojima se Emir Kusturica slikao u uniformi na odsluženju vojnog roka u JNA, Milorad Dodik koji je još kao dete ušao u politiku kao Jugosloven, a Vuk Drašković svojevremeno pisao tekstove za “Tanjug”, i to iz Zambije, gde je čak uspeo da izmisli i rat koji se nikada nije dogodio, rat između Mozambika i Rodezije, vest koju su svetske agencije prenele, a mladi antitalenat je nakon toga vraćen kući, sa sve suprugom. Da bi onda ovde napisao roman “Nož”, jednu budalaštinu o klanju u Hercegovini, inspirisan trogodišnjim životom u Zambiji, i tako postao četnik. Na čemu mu treba čestitati. I da narator ponovi, ovaj košmar, ova nacionalistička agonija, došla je direktno iz laži. Ili, da citiramo velikog ruskog filozofa Berđajeva: “Greh rađa patnju.” Dušan Makavejev i Mate Parlov su danas zaboravljeni, Mile i Emir pevaju četničke pesme, Vuk i dalje briljira, vrhunac svog dara je dostigao gledajući tenis i svom književnom junaku, monahu, dao ime ‘oko sokolovo’, to jest Hokaj, dok mu podršku pružaju književnici koje je smestio na ambasadorska mesta. Neka onda poslednje reči anksioznog naratora budu: “E pa nabijem vas sve na kurac”, i onda ga ovde isključujemo. Toliko o društvenim temama.