Za neupućene: mlekadžijski konj je once upon a time snabdevao građane mlekom. U praskozorje bi na kola utovarivali velike kante pune svežeg mleka i mlekadžija bi, od kuće do kuće, raznosio mleko. Presipao bi ga potom iz kanti u posude ostavljene ispred vrata, kapija. Nikome nije padalo na pamet da krade. Čudo jedno! Konj koji je vukao ta kola zvao se mlekadžijski. Kako su konji pre svega izuzetno inteligentne životinje, tako je on pamtio tačan put i kuće ispred kojih bi zastajali. Čak ako bi mlekadžija i zaspao, konj ne bi. Nepogrešivo bi stao i čekao trenutak da se gazda pobudi i isporuči mleko. I tako for ever after. Nije bajka, verujte.
Onda su konje zamenili studenti koji su raznosili mleko po kućama. Ispred vrata bi ih čekale oprane flaše od jednog litra koje bi onda oni zamenili punim flašama. Imale su aluminijumske poklopce, čak u ono vreme. Jednom mesečno student bi, kao i mlekadžija, došao da naplati popijeno mleko. Za to bi dobijao i nešto što se zove bakšiš. To su uglavnom radili studenti preko studentskih zadruga. Sjajni momci, vredni, ranoranioci i dobri studenti.
Potom su se pojavile prodavnice, pa samoposluge, pa supermarketi, pa mleko u raznim pakovanjima. Sada deca veruju da mleko dobijamo ne od krave nego iz samoposluge. Toliko o nama. I deci.
Ovo sentimentalno putovanje moglo bi da počne i idejom da proputujemo Mlečnim putem, tom spiralnom galaksijom u kojoj se nalazimo i mi. Moglo je da počne i našom poslovicom da ne treba plakati zbog prosutog mleka. Kakve veze sve to ima?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
