Brze pruge, švedski standard i novi veliki skok

Zaista zvuči efektno, ulazi u uši, marketinški je prodorno, ali ipak je malo možda trebalo promisliti da li da se sveobuhvatnom planu modernizacije zemlje – “Srbija 2027”, nadene ime “Skok u budućnost”. Zato što je to metafora koja se najpre političko-ekonomski vezuje za “Veliki skok napred” koji je u Narodnoj Republici Kini bio ekonomski i socijalni plan na snazi od 1958. do 1961. čiji je cilj bio da se iskoristi kineska ogromna populacija kako bi se zemlja brzo preobrazila iz poljoprivredne ekonomije u modernu industrijalizovanu.

Mao Cedung je pokrenuo program i osmislio ga po “teoriji produktivnih snaga”. Projekat se završio u katastrofi, što ne želimo Vučićevom “skoku”, pa onda bolje da ga zovemo “Maršalov plan broj dva”, jer ta metafora ovde je prvi put u Vučićevom kontekstu pomenuta u intervjuu Kuriru koji je Vučić dao 2013. i najavio takođe jedan sveobuhvatan plan modernizacije Srbije.

Kritičari govore da je i ovo sad pretenciozno, a da se za sve ove naprednjačke godine nešto moralo i izgraditi. Pitanje da li bi se izgradilo i da naprednjaci i Vučić nisu bili na vlasti, slično je pitanju da li bi bilo televizora da su pobedili 1945. četnici. Verovatno bi bilo, ali nisu pobedili.

Kod onog izvornog “Maršalovog plana” kojim su SAD krenule da obnavljaju Evropu posle Drugog svetskog rata i gde je Zapadna Nemačka imala suštinski bitno mesto, ideologija je uslovljavala ekonomiju. “Maršalov plan” bio je i brana komunizmu i sovjetizaciji Evrope, a Tito ga je i odbio jer je znao koje ideološke koncesije i ustupke taj plan podrazumeva. Teško je zamisliti da je Vučićev “Maršalov plan” projektovan do 2027. ostvariv bez zapadnih para, pa valjda je zato na promociji u Predsedništvu Srbije, Vučić odmah na početku naglasio EU integracije Srbije i čak njihovo ubrzanje. Doduše ne pominjući nigde uz ekonomiju i demokratske standarde, medije, pravnu državu, institucije, izborni proces i ostala “čuda” kako ih on zove (“Gonzalese i ostala čuda mačku o rep”).