Ta „jedna“ osoba. Najviše govori, a retko šta kaže. Ona kraj koje drugi dobiju nagon za raspravom, povuku se ili ozareno slušaju misleći da je to univerzalna istina. Ta, jedna, osoba, koja zna sve. A ne zna ništa. Stručnija od struke, osoba koja „zna“. Sve. To što je neki vide kao jaku i samopouzdanu ličnost, to je istina. Doduše, zavisi koga pitate.
Upitno je to je li ovde reč o samopouzdanju ili ipak o nečemu drugom, jer se samopouzdan može biti u nekim sferama, dok u drugima i ne baš (dobar lekar, ali loše peče rakiju). Procena svojih sposobnosti prethodi tome da se neko oseti samopouzdano, ali pošto samoprocena može biti pogrešna, javlja se jaz između „biti“ i „kad bi bilo“. Tako se desi da ljudi malo znaju, nisu svesni svog neznanja, ali sebe baš zato smatraju pametnijima i doraslima „popovanju“. Možda se neki ne bi usaglasili da je popovanje prava reč, ali – tu je negde. „Da ti ja kažem, bolje ti je to ovako“ nije jedna, a još manje najbolja, reč. Ali je verodostojan opis pojave. Fenomena. Ljudi koji „znaju sve“.
„Nije neuobičajeno da se naša slika o sebi razlikuje od onoga kako nas vide drugi. Osobe koje spadaju u kategoriju ‘da ti ja kažem, objasnim’ sebe vide boljim, uspešnijim, pametnijim nego što u realnosti jesu. To postaje problem onda kada okruženje ne pokazuje da ih vidi na isti način na koji oni vide sebe. U pokušaju da sačuvaju sliku o sebi, ove osobe će uraditi sve da omalovaže, ponize, diskredituju mišljenje, a često i samu osobu koja im se suprotstavlja, jer je za njih to borba za doživljaj lične vrednosti koji je nekada u vezi i sa doživljajem prava na život“, kaže psihoterapeutkinja Svetlana Majkić.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
