Basquete, o jogo bonito

“Gilmar, Nilton Santos, Đalma Santos, Orlando, Belini, Zito, Garinča, Didi, Vava, Pele, Zagalo.”

Kao juče da je bilo, sećam se svoje oratorske vežbe iz detinjstva koja bi vidno impresionirala mog oca. Stariji Jovanović, rigidni naučnik u oblasti prirodnih nauka, retko je sebi u mladosti dozvoljavao neke neakademske ekscese. Jedan, koji je podelio zajedno sa svojim pokojnim ocem, bio je fudbal. Davne ’58. slušao je na radiju kako Brazil osvaja titulu svetskog prvaka u Švedskoj, i ovih jedanaest imena gore bili su prva postava Selesaa u finalnom meču protiv domaćina. Naučio ih je napamet i skladištio negde u mali mozak, isto kao što je njegov stari pre njega napamet znao italijanski tim iz 1938. Zapravo, možemo reći da je ovo bubanje trofejnih timova mladosti i svojevrsna porodična tradicija, jer se sećam kako bi ćale, ako bi ga probudio u pola noći, mogao onako sanjiv da krene kao Vasa S. Tajčić u “Pozorištu u kući” – “Olivijeri, Foni, Rava…”

Nedavna smrt Marija Loba Zagala, levog krila tog trofejnog tima iz Stokholma, te kasnije takođe uspešnog selektora svoje zemlje, vratila me je u ovaj dečji recital kao svojevrsnu mozgalicu. Otkako je sveta i veka, Brazil se, kada je sport posredi, asocira sa fudbalom. Mimo kafe, sambe, bosa nove i braće Kavalera, fudbal je svakako najpopularniji – i najuspešniji – brazilski izvoz. Tradicija “žogo bonita” stara je gotovo koliko i sama igra, a spisak velikana koji su plesali travnjacima širom sveta dugačak je koliko i registar dlaka na glavi Dejvida Kaverdejla. Ovih jedanaest veličanstvenih iz prve rečenice dopuniće kasnije i asovi poput Tostaoa, Roberta Rivelinja, Sokratesa, Žersona, Žairzinja, Zika, Romarija, Ronalda, Rivalda, Ronaldinja – sve su to imena koja prosečan ljubitelj fudbala prepoznaje i neguje.

Od sveg tog fudbala, čovek pomalo zaboravi i na činjenicu da u Brazilu ima drugih sportova.