Odmalena nas uče da budemo oprezni, da ne verujemo svakome, posebno nepoznatima. Da nisu svi dobronamerni, da se čuvamo šta od koga uzimamo, gde šta pijemo, svi saveti se posebno odnose na devojke ali ne samo na devojke, jer, logično je. Da se javljamo kad sedamo u taksi, kada idemo u grad, kad se vraćamo kući, čak i u školu ovih godina. Ali, istovremeno s tim, roditelji su učili decu da, uz sve opasnosti u analognom i digitalnom svetu, treba umeti i živeti i osamostaljivati se, i živeti u tom jednom balansu u kojem je sve to moguće raditi i biti bezbedan. Ne može se živeti pod staklenim zvonom.
Valjda sa svakim sigurnim kontaktom raste i ta sigurnost da se to „retko“ dešava u našim životima, da smo dovoljno pametni da ćemo prepoznati nevolju ili predatora i skloniti se na vreme. Pisaće im nešto na licu, odaće ih pogled, prepoznaće se takvi zlikovci na vreme. Možda se previše odomaći taj javni stereotip da takvi tipovi vrebaju po ćoškovima i napadaju s leđa; takve stvari ne rade poznati nam, nisu ni slatkorečivi, već su odmah grubi i nasilni, nemaju lepa lica i uglađene košulje, osmehe i diplome, ne pohađaju dobre univerzitete, nisu poznati žrtvama.
Ali, zapravo, ispostaviće se, pa i na poslednjem slučaju seksualnog nasilja na Univerzitetu Kornel, da najveće zlo spava iza takve maske, a ne samo na zidu Dorijana Greja.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
