Postoji nešto gotovo nepristojno u brzini kojom Amerika mrtvog čoveka pretvara u simbol, a njegovu udovicu u predmet opšteg izjašnjavanja.
Jednog dana, Erika Kirk bila je supruga političara, majka, žena čiji je muž pripadao neobičnom ekosistemu konzervativne političke popularnosti. Već sledećeg postala je čuvarka jednog pokreta, glavna junakinja nacionalne moralne drame i predmet hiljada amaterskih psiholoških procena.
Amerika nije samo posmatrala kako Erika žali za Charliejem Kirkom. Posmatrala je kako to radi pogrešno.
Bila je previše pribrana. Previše vidljiva. Previše religiozna. Previše uglađena. Previše spremna da zauzme pozornicu koju je njen muž ostavio za sobom. Njena razmetljiva odeća bila je dokaz. Njene suze, kada bi se pojavile, bile su dokaz nečega; njihovo odsustvo dokaz nečeg drugog. Čak i njeni pokušaji da objasni sebe postaju dodatni materijal za spektakl.
Na sudu javnog mnjenja na internetu, tužilaštvu nije bila potrebna koherentna teorija. Bio mu je dovoljan screenshot. Postala je i simbol tragedije i zvezda predstave. Amerika, koja nikada nije bila naročito vešta u razlikovanju ta dva pojma, ne može da skrene pogled sa nje.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
