U ratu Rusije i Ukrajine pobeđuju Kinezi i Amerikanci

Rusofilski analitičari u EU i SAD, nema ih samo u Srbiji, i dalje prognoziraju, ili, bolje rečeno, priželjkuju brzu pobedu Rusije nad Ukrajinom i pored toga što ih vreme „džentlmenski“ demantuje već četiri i po godine.

Međutim, postoji i druga strana medalje. Varaju se i oni koji misle da će, bez obzira na to kako se rat završi, Rusija izaći toliko oslabljena da neće više predstavljati pretnju EU. Čak i da Putinov režim izgubi rat sa Ukrajinom, on ostaje glavni strateški problem EU.

To što ruska vojska nije uspela da realizuje političke ambicije svog vrhovnog komandanta ne poništava činjenicu da Rusija ostaje jedina evropska sila sa političkom voljom, nuklearnim arsenalom i industrijskim kapacitetom da ugrozi kontinentalni poredak koji su uspostavili Amerikanci po padu Berlinskog zida.

Demografska slika Ukrajine je posebno zabrinjavajuća. Broj stanovnika je skoro prepolovljen u poslednjih trideset godina, pao je sa 52 miliona na 28. Uprkos opštoj mobilizaciji i zabrani muškarcima između 23 i 60 godina da napuštaju zemlju, značajan deo radno i vojno sposobnog dela stanovništva napustio je zemlju, a broj mrtvih, u dobroj meri zbog rata, na godišnjem nivou, premašuje za tri puta broj rođenih beba.

Plus, Ukrajinke u proseku rađaju tek jedno dete, a u Evropi je oko šest miliona ukrajinskih izbeglica, od kojih su tri petine mlađi od 35 godina i mnogi nemaju nameru da se vrate u Ukrajinu. Sa postojećim trendovima, broj Ukrajinaca na kraju ovog veka će biti oko 15 miliona.

Vladimir Putin ući će u istoriju kao prvi ruski vladar koji je prihvatio podređeni položaj u odnosima sa Kinom. Nije reč o taktičkom potezu u korist ruskih interesa, već isključivo s ciljem obezbeđivanja uslova za preživljavanje režima. U odnosima Zapada i Rusije ulog je ostanak Putina na vlasti, a ne Rusija, u relacijama Moskve i Pekinga u igri je Rusija, a ne Putinova vlast.

Amerikanci su promenili taktiku, percipirajući veliki zamor u ukrajinskim redovima nakon četvoroipogodišnjeg rata. Budući da se ratovi okončavaju pobedom jedne strane ili nemogućnošću obeju strana da nastave vojna dejstva ili da podnose ljudske i materijalne gubitke, Trampova administracija je zaigrala na kartu iscrpljenosti zaraćenih strana.

Porazna činjenica za Evropu je da Amerikanci nemaju poverenja u Nemce, Francuze i Poljake i njihovu spremnost da drže pod kontrolom Rusiju. Posledica tog američkog stava je politika približavanja Rusiji s ciljem njenog kooptiranja za momenat kada kucne čas za odlučujući dvoboj sa Kinom. Drugim rečima, Amerikanci se više uzdaju u Ruse nego u Evropljane u obračunu sa Kinezima.