Kako je Rada Đurić naučila da mesi hleb

Rada Đurić se seća kako je devedesetih, dok je vozila ćerku u kolicima, ugledala svoju profesorku srpskohrvatskog jezika kako u nekoj gužvi čeka hleb. Iz kamiona su im bacali vekne. Profesorka je pokušala da uhvati jednu, pala i završila pod nogama drugih. Rada je ostavila kolica i pritrčala da je izvuče.

„Taj pogled ubijenog ljudskog dostojanstva nikada neću zaboraviti“, rekla je poznata novinarka svojoj koleginici Marini Fratucan u podkastu „Faktor 50+“.

Od tada, kaže, nije kupovala hleb. Naučila je da ga mesi.

O tom događaju govorila je kada je razgovor došao do ljudi koji su javno poniženi. Takve ljude je, kaže, dovodila u „Beogradsku hroniku“, a s mnogima razgovara i u emisiji „Da sam ja neko“. Među njima su i oni koje drugi mediji predstavljaju kao neprijatelje.

Na pitanje koliko ju je koštalo to što nije ćutala, odgovorila je: „Mislim da bi me koštalo više da nije bilo tako.“ Na RTS-u je dugo ostala jer je verovala da stvari mogu da se poprave. Želi da razgovara s ljudima koji misle drugačije, pa i s onima koji su poverovali onima koji podstiču podele. S tim drugima, kaže, ne želi da razgovara.

Njene drugove su mobilisali i odvodili na ratište dok je ona čekala prvo dete. Posle su došli sankcije, gubitak poslova i bombardovanje. Sve je to obeležilo njenu generaciju.

Govorila je i o svom 60. rođendanu, koji je proslavila sa 60 ljudi. Ćerka Vera doputovala je iz Amerike, a s njom je bio i sin. Priznaje da joj, iako su deca odrasla, nije lako da prestane da brine.

Brinu je podele među ljudima, ali i dalje želi da razgovara sa onima koji misle drugačije. Sa onima koji manipulišu tim podelama, kaže, ne vidi mogućnost dogovora.

Kada govori o mladima, Rada se nada da neće „ostariti u nas, nego u sebe“. Sebi dopušta optimizam, ali ne zatvara oči pred onim što vidi. Društvo, kaže na kraju razgovora, najbolje pokazuje kakvo je po tome kako se odnosi prema deci i starijima.