Osam saveta za pisanje romana

Fakultet dramskih umetnosti sam upisala 2017. godine na smeru dramaturgija. Otkad sam upisala fakultet, maltene od prvih dana mog studiranja, postojalo je nepisano pravilo na našoj katedri: dramu đene-đene i možete pisati po osećaju, ali scenario mora da ima strukturu.

To je zaista tačno. Film je specifičan medij (o televiziji da ne govorimo) koji mora zadržati jaku strukturu (naravno, govorimo o klasičnom, igranom filmu), on se i piše na izuzetno jasno definisan formalni način i ne služi samo kao autorsko delo, već kao dalji dokument na osnovu kog čitave ekipe ljudi nešto stvaraju.

I u pozorištu to važi donekle, uglavnom kad su u pitanju određeni žanrovi koji imaju visok stepen kodifikacije. Zato sam rekla đene-đene povodom drame, jer se ona može pisati po osećaju, ali samo donekle. I dalje se mora držati žanra. I dalje se mora držati smisla. Jednom kad se to postigne, ipak, autoru je uglavnom na volju to što će raditi sa likovima.

I iako ima mnogo ljudi (starijih, naravno) koji će teške suze roniti nad tim što je drama sve slobodnija i što mladi pisci ne umeju više da pišu tekstove, ipak će se to nekako zadržati i neminovno će tekst pronaći svoju publiku, koja će primati njegove neodređenosti i ambivalencije kao datosti žanra.

Roman sam počela da pišem 2021. godine („Mučnina: o neodrastanju“ u izdanju Kontrast izdavaštva). Od tada sam porasla i autorski se promenila. Kada sam pisala roman, imala sam samo dvadeset tri godine. I nisam više ponosna na njega u onoj meri u kojoj sam bila i to je sasvim normalno – u suprotnom bih se smatrala poprilično sujetnom osobom koja sebi ne dopušta prostor za intelektualni i kreativni razvoj.