Kad su se Srbi, posle tri i po stoleća hibernacije, u osvit devetnaestog veka ponovo pojavili na velikoj sceni, nisu bili sasvim nepripremljeni za ono što im je predstojalo. Iako su još onomad sa osmanskom okupacijom izgubili svoje plemstvo pretvorivši se u jedno seljačko, egalitarno i posve siromašno društvo. Ovaj njihov epohalan iskorak, obeležen poglavito Karađorđevom bunom, bio je moguć stoga što su raspolagali sa dva oslonca svog postojanja i svoje narodne svesti.
Poput drugih evropskih nacija koje su se postepeno formirale u ovo doba ranog modernizma, i Srbi su u svom sećanju nosili predstavu nekadašnje veličine, svojih kraljeva, careva, svojih junaka, bitaka, stradanja i uspeha. Narodno pesništvo, bogato i razgranato, davalo je Srbima ono što se u političkoj teoriji naziva istorizmom, osnovom na kojoj se u čitavoj Evropi izgrađivala nova ideologija nacionalizma. Drugi element oko kog se srpstvo u povoju okupljalo i određivalo bila je Srpska pravoslavna crkva koja je, sa usponima i padovima, preživela dug period pod Turcima.
Dakle, Srbi su, uprkos svojoj relativnoj izolovanosti i široko zastupljenoj neukosti, imali i unutrašnju i spoljašnju komponentu neophodnu za početak procesa ukupne nacionalne emancipacije. Jednu duhovnu i drugu organizacionu. Jednu subjektivnu i drugu realističnu.
Vesnici ovog monumentalnog poduhvata bili su Zaharije Orfelin, Jovan Rajić i, naravno, Dositej Obradović. No, dok su prva dvojica Srbe predstavljali Evropi objavljujući svoja dela u Veneciji i Beču, Dositej je delovao u oba smera: otkrivao je srpstvo svetu i svet donosio među Srbe. U narednom tekstu biće više reči o ovoj trojici i još ponekom. I ponečem. Ovde je dovoljno samo ih pomenuti.
Potom su stvari krenule strelovitom brzinom.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
