Angela Merkel je od Nemačke napravila evropskog bolesnika

U teškim vremenima, svaki incident postane metafora. Tako je i poraz Nemačke od Paragvaja na Mundijalu postao slika i prilika ekonomske krize, političke nestabilnosti i nacionalnog lutanja Savezne Republike.

Dodatni je problem za EU, ali i Evropu u celini, to što se sudbina celog kontinenta, u dobru i zlu, odlučuje u Berlinu, jer Francuska je paralizovana a Velika Britanija u turbulentnim promenama vlada. Sve tri zemlje spaja činjenica da je ekstremna desnica najpopularnija politička opcija – od Alternative za Nemačku, preko Nacionalnog okupljanja, do Reform UK.

Vreme je strog sudija i kako prolaze godine Angela Merkel postaje sve evidentniji krivac za poziciju u kojoj se danas nalaze Evropa i Nemačka jer je reč o posledicama njenih geostrateških grešaka, pogrešnih izbora i politika.

Kada je došla na vlast, Nemačka je ponovo bila lokomotiva EU, reforme Gerharda Šredera počele su da daju rezultate, nemačka privreda pucala je od dobrog zdravlja, EU bila je važan geopolitički faktor, EU ekonomija bila je na visini američke a „meka moć“ Unije bila je na vrhuncu.

Održavanje statusa kvo i maskiranje stagnacije i zaostajanja, kako za Amerikancima tako i za Kinezima, kroz trošenje prethodno stečenih kredita i „rente“, Merkelova je ostavila račun za naplatu budućim generacijama. To se veoma dobro vidi kroz današnje plaćanje cene za naivnu politiku prema Rusiji, nesposobnost da se shvati realna priroda režima u Pekingu i njegovih namera, neodgovorno otvaranje granica za nekontrolisane migracije i sprovođenje „zelene agende“ koja se pokazala destruktivna i samoubilačka za samu Nemačku i EU u celini.

Sa naknadnom pameću bi se moglo reći da niko nije toliko uradio za Rusiju i Kinu kao Merkelova. Godinama je vezivala ruke EU u politici prema Rusiji, počev od diversifikacije energetskih izvora, a da ne govorimo da je Merkelova, niko drugi, sprečavala EU da na vreme uvede zaštitne mere prema Kini jer se bojala kineske odmazde prema nemačkim kompanijama koje posluju u Kini. Takođe, Merkelova je Bundeswehr ostavila, da citiramo nemačkog generala Alfonsa Maisa, u gaćama.

Umesto da od Nemačke kreira predvodnika nove Evrope, sposobne da na ravnoj nozi sedi za stolom sa planetarnim igračima, Merkelova je sanjala i zamišljala Nemačku kao „veliku Švajcarsku“, ili kako je slikovito odgovorila na pitanje šta joj prvo padne na pamet kad pomisli na Nemačku: „na kuću sa čvrsto zatvorenim prozorima“. Šteta što je ista Angela Merkel zatvorila tu kuću za države Zapadnog Balkana, a otvorila za milione izbeglica čiji je dolazak oživeo tada umiruću Alternativu za Nemačku.

Šesnaest godina blagostanja, sigurnosti i bezbrižnosti sa Merkelovom, Nemci, ali i dobar deo EU, plaćaće decenijama. Šreder je izlečio tokom svoja dva mandata u Berlinu „bolesnika Nemačku“, dok je Merkelova u velikoj meri doprinela da se Savezna Republika ponovo „razboli“. Angela Merkel nije gurnula Nemačku u cikličnu ekonomsku krizu, kakve se događaju, verifikovalo se nešto gore: došlo je do strukturalnog slabljenja sistema i posledično pada potencijala za privredni rast i brzi oporavak.

Istini za volju, i Merc se ponaša licemerno. S jedne strane vrši pritisak da EU uvede zaštitne mere protiv Kine, a s druge drži otvorene kanale s Pekingom kako bi obezbedio retke metale potrebne nemačkoj industriji ali i da ne ugrozi poziciju nekoliko hiljada nemačkih kompanija koje i dalje posluju u Kini.