Odustajanje gotovo uvek zvuči kao poraz. Kao slabost ili priznanje da nismo bili dovoljno uporni, jaki ili sposobni da izdržimo ono što su drugi jesu. Posebno kada smo u nešto uložili godine, trud, energiju ili novac, odustajanje više deluje kao gubitak nego kao mudra i svesna odluka.
A ipak, postoje trenuci kada je odustajanje znak zrelosti. Kada je zaustavljanje nečega što nas iscrpljuje, ugrožava ili više ne vodi tamo gde želimo zapravo snaga, a ne slabost. Jednostavno, nije svako odustajanje isto, kontekst pravi razliku.
Danima kruže vesti o petorici planinara koji su život izgubili na planini Elbrus, i prateći priče o njima, čujem da se ponavlja ista rečenica: „Na planini je najvažnije znati odustati.“ Ne znam mnogo o tom sportu, niti sam ikada hodala po zaleđenim padinama, ali me fasciniraju njihova strast i posvećenost. I zamišljam taj trenutak, kada si blizu vrha, telo već usporava i čuva poslednje rezerve snage za osnovne funkcije. Pred tobom je upravo ono zbog čega si krenuo, a neko kaže „vreme je da idemo nazad“. Koji je to osećaj? I koja je snaga duha potrebna da se odustane?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
