Vruć, južni vetar – to mora da se oseti.
Tako su rekli kompozitoru, a on pošto se tek vratio sa Krita znao je o čemu mu zapravo govore. O odlascima. Zato je uspeo da napiše čitavu kompoziciju dok se vozio u taksiju do aerodroma. Kao muzičku podlogu kulisama koje mnogi gledaju poslednji put – pticama koje odleću u jatu, nepoznatim licima koja se ljube i plaču, ulicama koje ostaju bez Sunca, očima dečaka i čitavom detinjstvu koje se u njima odigrava, ugašenim svetlima na peronima, beskrajnim ravnicama i zemlji koja će jedina čekati. Ako preživi.
Kada je Oliver Dragojević u studiju Radio Beograda, za svega desetak minuta, snimio pesmu „A sad adio“, za potrebe nove serije, Jugoslavija je – kako to studije kažu – bila samo jedna od zemalja Mediterana (ah) iz kojih su radnici odlazili u srednju i zapadnu Evropu. Bio je to kraj čitave jedne etape migracija, koja je 1973. godine dostigla svoj istorijski pik – 860.000 radnika i 250.000 njihovih članova porodice u radnom odsustvu.
Iste godine, u Čačku, samo jednom od jugoslovenskih gradova u koji su se gastarbajteri vraćali u Mercedesu 500SEL, ostavljajući za sobom fabrike i težak rad, rađalao se nešto što će zauvek obeležiti istoriju tog grada i sportsku istoriju jedne nacije. Za prvi tim Borca debitovao je plejmejker Želimir Obradović, a na klupu je seo profesor Aleksandar Nikolić. Biće to početak priče koja će se, kao u pesmi, suprotno stvarnosti, zaista završiti ispunjenim obećanjem.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
