Vruć, južni vetar – to mora da se oseti.
Tako su rekli kompozitoru, a on pošto se tek vratio sa Krita znao je o čemu mu zapravo govore. O odlascima. Zato je uspeo da napiše čitavu kompoziciju dok se vozio u taksiju do aerodroma. Kao muzičku podlogu kulisama koje mnogi gledaju poslednji put – pticama koje odleću u jatu, nepoznatim licima koja se ljube i plaču, ulicama koje ostaju bez Sunca, očima dečaka i čitavom detinjstvu koje se u njima odigrava, ugašenim svetlima na peronima, beskrajnim ravnicama i zemlji koja će jedina čekati. Ako preživi.
Kada je Oliver Dragojević u studiju Radio Beograda, za svega desetak minuta, snimio pesmu „A sad adio“, za potrebe nove serije, Jugoslavija je – kako to studije kažu – bila samo jedna od zemalja Mediterana (ah) iz kojih su radnici odlazili u srednju i zapadnu Evropu. Bio je to kraj čitave jedne etape migracija, koja je 1973. godine dostigla svoj istorijski pik – 860.000 radnika i 250.000 njihovih članova porodice u radnom odsustvu.
Iste godine, u Čačku, samo jednom od jugoslovenskih gradova u koji su se gastarbajteri vraćali u Mercedesu 500SEL, ostavljajući za sobom fabrike i težak rad, rađalao se nešto što će zauvek obeležiti istoriju tog grada i sportsku istoriju jedne nacije. Za prvi tim Borca debitovao je plejmejker Želimir Obradović, a na klupu je seo profesor Aleksandar Nikolić. Biće to početak priče koja će se, kao u pesmi, suprotno stvarnosti, zaista završiti ispunjenim obećanjem.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
