Nakon dva odgledana filma i jedne TV serije (prvih sedam epizoda, da budem iskren), i dalje mi nije jasno u čemu je tolika privlačnost romana „The Excutioners“, Johna D. MacDonalda, koji je adaptiran u čak tri varijante, uvek pod imenom „Cape Fear“.
A počinjem da verujem i da niko od adaptera nije zapravo dublje zagrebao u to šta je u osnovi ove priče i o čemu je ona zapravo. I utisak koji imam je da su u želji da proniknu u to svi oni koji su se prihvatili adaptacije, naročito onih kasnijih, zapravo samo dopisivali stvari u pokušaju da je i sami razumeju.
Da mi ne zamerite, rekao bih da je ovom problemu možda najbolje prišao Martin Scorsese, koji je 1991. snimio svoju adaptaciju u koju je u nekom trenutku ubacio insert iz filma „Problem Child“ koji glavni junak, Max Cady, gleda u bioskopu sve vreme smejući se kao ludak.
A u tom filmu jedna porodica usvaja nemoguće dete. I što dete, uplašeno da će još jednom biti vraćeno u dom, biva nepodnošljivije, to otac porodice sve srčanije oseća da mora da se bori za njega i uveri ga da je stvarno dobrodošao.
Scorsese je u tom filmu, u toj crnoj, apsurdnoj, dečjoj komediji prepoznao nekakvu sličnost sa materijalom „The Excutioners“. Kao što u „Problem Child“ jedno dete čini sve ono što deca nikada ne bi trebalo da rade očekujući da bude zavoljeno i toplo primljeno u novu porodicu, tako i Max Cady čini sve grozomornije stvari očekujući pravdu i dobrodošlicu natrag u društvo. I njega i „problematično dete“ pokreće jedan duboki osećaj da im je nepopravljivo učinjena velika nepravda.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
