Žena, sama, na moru

Tekst „Šta je stvarno ’brat summer’?“ napisala sam za ovaj portal pre dve godine. To celo leto sam provela u Splitu, gde sam učestvovala na festivalu „Splitsko ljeto“ kao članica žirija. Bio je to raspust između prve i druge godine master studija u SAD i tada sam znala da se već u avgustu, na samom kraju leta, vraćam u Nebrasku, toplu i vlažnu, sa usijanim betonom i mnogo buba koje se množe ispod kukuruza.

Već ta činjenica je u meni budila setu. I asocirala me na prethodna leta mog života, naročito ona leta iz detinjstva kada sam zamišljeno satima gledala u plafon i bivala uvek nostalgična za nečim neodređenim. Takva leta, puna stida i unutrašnje hladnoće, te perverznog uživanja u mazohizmu osamljenosti kom je potpomagalo višečasno čitanje literature (imala sam sklonost da leti čitam tomove Zole i Drajzera, pretpostavljam da su mi se te knjige činile „najdebljim“ i, samim tim, najadekvatnijim za plažu, pošto bi mogle da se čitaju dugo, i do deset dana!), za mene su bila prepuna visokoestetizovane tuge. Tu vrstu tuge sam u tekstu „Šta je stvarno ’brat summer’?“ nazvala „melanholičnim letima“. Nisam bila u krivu. Ali ta specifična vrsta estetskog poimanja emocije nikada nije bila posve moja, ona je bila proizvod kulturnih fenomena i proizvod nečeg o čemu sam mnogo puta čitala i maštala.