Amerika priprema obračun sa Kinom

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Junsko izdanje pogledajte OVDE.

Piše Jevgenij Morozov,  direktor platforme The Syllabus, posvećene izboru i promociji znanja. Njegova najnovija knjiga objavljena na francuskom jeziku, Les Santiago Boys (Divergences, Kemperle, 2024), zasnovana je na istoimenom podkastu

***

Sa Donaldom Trampom lako je pomešati gestikulaciju sa suštinom priče. Prvu čine uvrede, carinski hirovi, trgovina kriptovalutama, melodrame i diskurzivna okrutnost pažljivo režirana za kamere. One privlače pažnju i guraju javnost prema cirkuskoj areni. Suština se, međutim, izražava u dolarima. Reč je o najvećem vojnom budžetu u istoriji Sjedinjenih Država u nominalnom iznosu, a u realnim vrednostima gotovo jednakom godišnjem vrhuncu dostignutom tokom rata protiv Adolfa Hitlera: 1.500 milijardi dolara. Da bi se prikupio takav iznos, potrebna je sva računovodstvena elegancija čoveka koji se ne ustručava da račun ispostavi sopstvenoj deci, odnosno da saseče javne službe koje ih hrane, obrazuju i leče.

Taj budžet trebalo bi da finansira duboku transformaciju američke države, njene privrede i njenog mesta u svetskom poretku. Republika skida masku slobodnog tržišta, iako Agencija za napredne istraživačke projekte u oblasti odbrane (Darpa), investicioni fond Centralne obaveštajne agencije (CIA) In-Q-Tel, nacionalne laboratorije i drugi instrumenti „skrivene razvojne države“, kako ih je nazvao ekonomista Fred Blok (1), postoje već decenijama. Razlika je u tome što Vašington sada otvoreno bira sektore koje želi da razvija, određuje cene, ulazi u vlasništvo privatnih kompanija i međunarodnu pomoć uslovljava političkom lojalnošću korisnika.

Pojmovnik Hladnog rata, kao ni onaj nastao posle pada Berlinskog zida, više ne odgovara stvarnosti. „Vojni kejnzijanizam“ podrazumevao je podsticanje agregatne tražnje povećanjem vojnih rashoda. „Vojni neoliberalizam“ težio je istom cilju, ali preko privatnih izvođača i deregulisanih logističkih lanaca.

Ono čemu danas prisustvujemo ne tiče se pre svega visine budžeta, već raspodele resursa. U pitanju je odluka o tome koje kompanije imaju pravo da opstanu, po kojim cenama mogu da posluju, sa kojim sirovinama i u kojim sektorima. Rat koji se priprema biće manje vojni, a više ekonomski; njegova bojna polja neće biti rovovi, već lanci snabdevanja, uska grla svetske trgovine i finansijski bilansi.

U pozadini svega nalazi se, naravno, strah od Kine i tehnologija koja je potčinila sve ostale prioritete: veštačka inteligencija. Nijedan od problema koji stoje iza toga nije nov. Planeri Pentagona i analitičari korporacije Rand već decenijama govore o strateškim mineralima, poluprovodnicima, podmorskim kablovima, moreuzima i nuklearnim reaktorima. Sve dosadašnje administracije klimale su glavom i zatim menjale temu. Posebnost veštačke inteligencije jeste u tome što je sve te teme stopila u jedinstvenu priču u kojoj zaostajanje više nije samo ekonomski rizik, već ravno isticanju bele zastave.

Priča počinje 2016–2017. godine, kada mala grupa „jastrebova“ opsednutih Kinom, među kojima je najistaknutiji bio Piter Til, jedina značajna figura iz Silicijumske doline koja je tada podržavala Donalda Trampa, dolazi do zaključka da Sjedinjene Države po svaku cenu moraju zaustaviti kineski napredak u mobilnim tehnologijama, 5G mrežama i proizvodnji čipova.