Teško da će se ijedan autorski tekst Aleksandra Vučića pokazati bitnijim za razumevanje karaktera njegove vlasti od onog za „Politiku“ iz juna 2019. pod naslovom „Elita i plebs“. To je ideološka esencija. Tekst je toliko impregniran reakcionarnom borbenošću druge antibirokratske revolucije (prvu je poveo Slobodan Milošević 1987/88) iako te 2019. nije bilo studentskog pokreta, ali je bilo dovoljno ugroženosti Srbije, tako da taj autorski tekst i danas ima snagu pravog manifesta bez koga je teško razumeti i današnje Vučićeve pokušaje da odbrani Srbiju, da svoje pristalice do kraja oslobodi od straha, od sumnji u izdržljivost, i za duže vreme konsoliduje vlast.
U „Eliti i plebsu“ kao glavni neprijatelji navode se „kvazielitisti“ koji su po „fašističkom metodu“, maltene eugenike, podelili narod na „superiorne“ (one kojima oni pripadaju) i „inferiorne“ – a to je Vučićev „narod“ (plebs). Njegova superelita se ne navodi u tekstu. Ono što je Milovan Đilas samo u drugom kontekstu zvao „nova klasa“.
Iako ga je Peti oktobar kao simbolički datum odredio, pa sad i ljude koji su taj dan branili izbornu volju zove „ološem“, Vučić je bio pragmatičan i dovoljno inkluzivan da feudalnim preuzimanjem primi kontingente kadrova bivšeg režima od kojih su neki viđeniji članovi „nove klase“. Ti asimilovani konvertiti – od običnog naroda, biznismena i medijskih nadničara, do funkcionera, neophodni su za održivi radikalski model prilagođen novim vremenima. U vreme objavljivanja „Elite i plebsa“ bar još zvanično nije postojala lojalistička naprednjačka avangarda, koja se sad paradoksalno našla u poziciji „elite“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
