Ovi klinci su nagrada za sve nesreće kroz koje smo prošli

Glumac, reditelj, producent i „showrunner“ jedne od najuspešnijih srpskih serija u 21. veku, „Senke nad Balkanom“, bio je gost nove epizode podkasta „Rosić i drugovi“ na portalu Velike priče.

Iako nije želeo da govori dominantno o politici, okrenuvši karijeru unazad, od prvih filmova koje je snimao, bilo je očigledno da je politika oduvek bila tu. Jer ovde politika nikada nije „ostavljala“ na miru ne samo nas već i umetnost.

I Osma sednica, Milošević i Stambolić, i raspad Jugoslavije i početak lošeg života uz poslednje epizode „Boljeg života“. Politika nije ostavljala na miru ni boemštinu Tome Zdravkovića, pa se među kafanski „bluz“ uvukla i bajka o zemlji koja nestaje.

Od prvog „studentskog ustanka“ do ovog aktuelnog, turbulentne epizode su pratile srpskog glumca, režisera i producenta. Bjelogrlić je znao da menja uslove i prilike u svojoj profesiji. Da menja pravila, da pokuša i uspe sa „transplantacijom“ nekih stranih filmskih pravila i uticaja na našu kinematografiju.

Otuda je logično da je to pokušavao i pokušava i sa ostalim stvarima, pravim životom, onim pravim životnim „setom“ koji se zove život u Srbiji. Ovde su izdvojeni delovi razgovora koji se tiču uticaja revolucije i politike na naše živote i same filmove i serije.

Ima naravno i drugih stvari, ima i Partizana i budućih planova.

Tramvaj broj „10“ i tramvajske šine Voždovca dale su mu prve dileme i odluke u ranom detinjstvu. Tako da desetka nije bila tramvaj zvani želja već zvani brza odluka. Pa i ono što je nazvao „putem kojim se ređe ide“ a on na tom koridoru vozi i dalje.

Šta je sve rekao u dvosatnom intervjuu koji vam savetujemo za prvomajske praznika:

Ovi studenti danas su dobri zato što niko nije očekivao da oni uopšte postoje. Jer 1996/97. mi smo očekivali to od studenata i oni su se digli. A ovo mi nismo očekivali. Mi smo digli ruke od ove generacije, a oni odjednom progovoriše tako pametno i snažno, da se plašim da je suviše dobro da bi baš uspelo skroz

Teško je biti dobro raspoložen u Srbiji danas. A to je valjda važno. Da si dobro raspoložen, da si pun dobre energije i kreativnog naboja da bi išao dalje, da bi se borio dok god ti fizikus, mozak i srce rade… A nije dobro danas u Srbiji. Nije dobro već duže vreme, ali eto, pojavila se nada…

Kad sam upisao FDU, osetio sam da mi je falilo pročitanih knjiga. Falilo mi je malo tog društvenog obrazovanja, ali kad sam počeo da režiram, jako mi je pomoglo razmišljanje kojem me je naučila matematika

Pričao sam sa nekim zvezdašima, mojim drugarima i rekao sam im: „Ne volim tu generalizaciju Zvezda, Partizan i tako dalje, ali Dule Vujošević, vi nemate takvog. Stvarno ga nemate. Željko Obradović, pa ni to nemate…“

On, Slobodan Milošević, nas je okrenuo na drugi, pogrešan put. Pustio je te mračne sile da isplivaju, afirmisao je taj primitivni talog koji je Srbija uvek imala u svojoj istoriji, ali nekako su pametne vlasti znale da ih drže tamo gde im je mesto

Da li je u tom protestu kod Terazijske česme propušteno da se uradi više? Mislim da nije. Ta Terazijska česma je samo pokazala koliki je broj ljudi koji je tada bio protiv svih tih s..nja koja su počinjala

Kroz te priče o Tomi sam shvatio da mogu da ispričam ujedno i priču o jednoj zemlji koje više nema. I ta Tomina patnja, taj njegov dert, ta njegova nesreća koju je nosio. Sve me je to inspirisalo

Još uvek je to Srbija, nažalost. Ta njihova… ali siguran sam da neće još dugo

Demokratska stranka je meni bila najbliža po svojim svetonazorima. Voleo sam i Mićunovića, ali Đinđić mi je bio bliži i po godinama i po tom nekom temperamentu. Sad mi je prosto žao što se nisam više družio sa njim. On je bio malo, a to volim, i mangup. I filozof veliki

Jedini koji su, kad je Srbija u pitanju, radili na prosvećivanju i napretku, bili su komunisti koji su, pored mnogih loših stvari koje su uradili, napravili to da su krenuli da opismenjuju i prosvećuju narod, ušli su u male gradove i sela i oplemenjivali ih na svakom nivou. Uvek ispričam primer Barande koja je kad sam ja bio klinac imala bioskop, dom kulture, rok bend i kafanu sa pevaljkom

Sedamdesetih i osamdesetih godina Beograd, pa i cela Srbija, bili su mnogo više građanski nastrojeni nego što su bili ikad posle pojave Miloševića