Malo posle ponoći, 26. aprila 1986. godine, nuklearnu elektranu u ukrajinskom Černobilju, blizu granice sa današnjom Rusijom – u to vreme su obe zemlje činile Sovjetski Savez – pogodio je katastrofalan udes, ni pre, a srećom ni posle toga, nikada zabeležen u istoriji civilizacije. Eksplodiralo je jezgro četvrtog reaktora; deo radioaktivnog sadržaja – skoro 200 tona – bukvalno je „otišao u nebo“, a u samom reaktoru i nad njim buktao je plamen. U atmosferu je te noći dospelo 400 puta više radijacije nego što je zabeleženo kada je atomska bomba pogodila Hirošimu.
Sličan, ali po posledicama manje poguban incident desio se 11. marta 2011. u japanskoj prefekturi Fukušima, gde su zemljotres i cunami doveli do rasejavanja radioaktivnih izotopa i zagađenja vazduha, zemljišta i vode. Razlog je bio raspad sistema u nuklearnoj centrali Daiiči (u prevodu, Broj jedan).
I Ukrajinci i Japanci su iselili svoje stanovništvo sa širokog područja zahvaćenog nesrećom. Reč je o evakuaciji planiranoj da traje decenijama, jer radioaktivni izotopi oslobođeni eksplozijom imaju dug život. Primera radi, najčešće pominjanim kontaminantima u oba slučaja, cezijumu 137 i stroncijumu 90, potrebno je da prođe 30, odnosno 29 godina da bi im se koncentracija svela na polovinu početnih vrednosti. Poluživot trećem važnom kontaminantu, jodu 131, iznosi samo osam dana, pa je – naročito za decu – bilo bitno da budu što pre izmeštena iz zagađene sredine.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
