U poslednje vreme stalno mi na mrežama iskaču inserti iz pseudo-dokumentarne serije „Couples therapy“. Ona je negde predstavljena kao rijaliti, a negde kao dokumentarac, pa je onda istina verovatno negde na pola puta. Nisam je gledala jer imam duboki otpor prema takvoj vrsti sadržaja. Psihoterapijski proces je delikatan, a njegova suština je u poverljivom odnosu između profesionalca i klijenta. Pritom, parovi koji dođu na terapiju budu često više uznemireni nego pojedinci.
To je razumljivo jer nešto što je bilo samo njihovo, intimno i tajno, treba da iznesu pred treću osobu, koja je u tom trenutku potpuni stranac. Zato stvarno ne razumem kako se neki od njih odluče da učestvuju u rijalitiju i svoj prljav veš istresu pred, ne samo jednom osobom, već milionskim auditorijumom.
Pitanje je zašto nam je rijaliti te vrste uopšte potreban, kad sad već u manje-više svakom filmu ili seriji imamo čak prilično autentične prikaze psihoterapije, bilo da je individualna, porodična ili partnerska. I zašto su, iako više nisu predstavljeni samo kao karikature iz filmova Vudija Alena, profesionalci koji „čačkaju“ po ljudskim dušama i odnosima, i dalje predstavljeni uz dozu podsmešljivog?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
