Zašto je Univerzitet najveći politički protivnik režima?

Dragoljub Mićunović se, recimo, uopšte nije sećao šta je sve izgovorio tokom govora sa balkona, na spontanom protestu posle prebijanja studenata kod novobeogradskog podvožnjaka kada su se građani masovno okupili ispred Filozofskog fakulteta i Rektorata, nije znao da ponovi ni kada su ga posle toga zvali na saslušanje u miliciju – reč je naravno o kultnoj i pomalo mitskoj 1968. godini – sećao se jedino da je narod na njegove reči uzvikivao (da li treba ponoviti da je to bila 1968. godina?): „Hoćemo izbore“ i „Živela sloboda“.

„Po tome sam naknadno zaključio da je u mojim rečima ipak bilo zapaljivog materijala“, sećao se jednom prilikom, o nekoj već godišnjici studentskih protesta, Dragoljub Mićunović, u to vreme asistent na Filozofiji, a kasnije (podosta kasnije) jedan od lidera demokratske opozicije u Srbiji.

Rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić verovatno će pamtiti svaku reč koju je izgovorio na balkonu kada su mu okupljeni studenti i demonstranti uzvikivali „Ne damo rektora“ (a malo je rektora u bogatoj istoriji BU koji su to doživeli). I svakako za njega nije iznenađenje što okupljeni žele izbore i slobodu, ako je moguće u kombinaciji koja bi dala slobodne izbore. Uostalom, to je tema koja mesecima provejava kao dominantna u srpskom političkom životu.

Isto tako, Vladan Đokić zna da ne mora da čeka dve decenije i kusur da bi, ako to bude želeo, bio kandidat na izborima.

Sve dalje bi bilo rizični iskorak na klizavi teren istorijskih paralela, ali je teško pobeći od zakonitosti (istorijskog utiska?) da što je vlast autoritarnija, to joj se univerzitet više pozicionira na listi neprijatelja, i da je time veća verovatnoća da će se inicijativa za slobodnim izborima najglasnije čuti upravo na fakultetima.