Uroš Đurić je bio gost najnovije epizode podkasta „Rosić i drugovi“ na Jutjub kanalu Velikih priča. Nekoliko sati pre snimanja, kolega iz redakcije je rekao: „Danas opet šeruju Uroševu izjavu od pre nekoliko meseci.“ U danu u kojem je završena montaža podkasta prijateljica mi piše: „Onaj tvoj drug je najveći car. U slovo se slažem s njim.“ Znao sam na koga misli.
Kada bi politički stratezi malo sabrali dva i dva, lako bi došli do zaključka da je moj drug najveći politički potencijal, ali i kada bi shvatili ne verujem da bi on pristao da se bavi time. Bar tako mislim iz ovih četrdeset i šest godina našeg prijateljstva.
I dan-danas smo svakodnevno u prepisci i druženju. I na ćevapima i jagnjetini na različitim lokacijama. Ovo je bio najduži podkast od svih koje sam radio. Trajao je dva sata što je nekada bila norma u našem druženju i pre nego što je izmišljen internet.
Uroš Đurić priča o groznici koja trese društvo, njenom trajanju, o rodoljublju, ostanku, državi, istoriji, politici i moralu, o tome kako mu je gluma možda spasla život, o ulici, muzici, panku, veštačkoj inteligenciji, Epstinu…
„Ono što se meni čini da je jedini izlaz iz toga je da se razume prvo kulturni identitet naroda – šta je on, kakav je on kroz vekove, kako se razvijao u različitim sredinama – i da se uspostavi jedna istorija zajednice, a ne istorija države. Mi se jako malo bavimo istorijom srpskog društva, a ona je mnogo značajnija nego istorija državne zajednice koja je čas bila, čas nije. Sad zamisli da ti, na primer, odbaciš čitavu istoriju Poljske zato što nje kao države nije bilo između 1790. i 1918. godine. I 130 godina Poljske sa Šopenom, sa Sjenkjevičem baciš jer kao nije ni bitno pošto nismo imali državu. Ta opsesija negde u nekom trenutku mora da se zaustavi i da se prosto pogledamo gde smo, šta smo u određenom istorijskom trenutku i kako da ozdravimo“, rekao je Đurić.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
