Jedan od glavnih favorita za medalju na nedavnim ZOI koje su ostale upamćene po nekoliko fenomenalnih priča, norveški alpski skijaš Atle Li Mekgrat, gorko je zaplakao. Od favorita za zlato u svojoj disciplini, neko ko je izdvajan u medijima, posle prve vožnje u slalomu, sa ogromnom prednošću koju je samo trebalo da potvrdi u drugoj vožnji, skoro opuštenoj, postao je ono što novinari vole da nazivaju tragičarem. Pošto je u toj drugoj vožnji promašio kapiju, eliminisan je i, po pravilima, ostao je bez ičega.
Zapravo, u trci je pobedio tihi autsajder (osvajač zlata na Svetskom kupu), malo možda potcenjen i u ovoj trci ne u prvom planu, Norvežanin Loik Mejar, koji je prvu vožnju vozio solidno, ali ne briljantno (za razliku od rivala). Mekgrat, koji je vozio dedi u čast – preminuo je na dan otvaranja Igara – otišao je do šume i zamolio da malo bude sam, zatim se bacio u sneg i dao oduška suzama.
Priča o autsajderima i favoritima, u sportu je najčešća. Ali nije tako nepoznata ni u životu.
Koliko puta smo od javnih ličnosti čuli da su bili okarakterisani kao čudni ili autsajderi kao mali, u školi, u nekom prelaznom periodu, pa i kasnije u životu, da ne kažemo potcenjeni? Lejdi Gaga je svojevremeno zahvalila osobama koje su napravile Fejsbuk grupu „Stefani Germanota, nikada nećeš biti poznata“, dodajući „nastavite kada ljudi ne veruju u vas“.
Nije to bila samo motivaciona poruka, već i priča o „čudacima“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
