Zatvaranje Olimpijskih igara uvek dolazi sa nekakvom setom. Prvi put sam to osetio na kraju Los Angelesa, imao sam deset godina i mogao da gledam bukvalno bilo šta od sporta što se pojavi na ekranu. Od Moskve sam uhvatio tek ponešto, još nisam bio školarac, a pola godine pre LA sam zbog rekreativne nastave u potpunosti ispratio samo prvu nedelju Sarajeva.
Glavna čar olimpizma za mene uvek je ležala u egzotičnom, bilo da su u pitanju učesnici ili sportovi. Kao geografski manijak koji je pre osnovne škole znao svih stotinak učesnika Samita nesvrstanih u Havani (što će mi posle dobro doći na prijemu za fakultet, ali to je druga priča), i to ceo paket – ime, glavni grad, zastava i položaj na karti – otvaranje je uvek bilo prezabavno, a onda bi na red došlo upoznavanje sa hokejom na travi, raznim vrstama čamaca, konjičkim sportom i streličarstvom.
Te Igre bile su i faktički posebne, jer je bojkot Sovjeta i mnogih od njihovih saveznika omogućio najbolji rezultat u istoriji Jugoslavije, čuvenih 7-4-7, sa velikim rukometnim i vaterpolo slavljima, najboljim turnirom neke fudbalske reprezentacije koji sam video za ovih pola veka, individualnim herojima kao što su Šaban Trstena, Matija Ljubek i Mirko Nišović i, khm, neobičnim zlatom za Antu Josipovića.
U sklopu olimpijske groznice pojavila se i igra Olimp, u kojoj ste mogli da se borite u mnogim sportovima uz pomoć raznih žetona sa životinjicama koje predstavljaju države u odgovarajučim bojama (kengur i papagaj bili su žuto-zeleni, kao Australija i Brazil, medved i dabar imali su boje kao sovjetski i američki dresovi, zaboravio sam da li je panda bila predstavnik Kine, a bolje da vam ne kažem ko je kumulativno predstavljao Afriku, osamdesete su to.
Mogu da vam kažem da sam od kartona napravio mnogo širi spektar učesnika i onda rabio igricu bar 4-5 godina. Kao što rekoh, osamdesete su to, moj sin sad ima jedno šest različitih tipova kartica sa zastavama i simbolima država, pa ne mora da boji i secka kao mi nekada.
Poslednje Igre koje sam baš lično doživeo bile su one u Barceloni. Imao sam osamnaest, tek sam stigao sa letovanja i spremao se za koncert omiljenog novosadskog benda koji će mi, ispostaviće se, zauvek promeniti privatni život, kada je došao red na finale 100 metara. Linford Christie je u polufinalu bio drugi, ali je u finalu pobedio Amerikance, dovoljno da znam da je danas dobar dan. Rekoh već da su sportski fanovi veoma sujeverni.
Kad je na red došla Atina 2004. već sam radio u sportskoj redakciji, i tih desetak godina Igre su za mene značile dodatni posao i B92 web specijal. Nikad nisam ni pomislio da poželim da na njih otputujem, iz prve ruke sam na primeru grčke prestonice ispratio koliko se na licu mesta ne može ispratiti ništa, a nisam ni fan lifestylea koji svetsku sportsku smotru prati.
Ovog februara seo sam prvi put u poslednjih desetak godina da zaista ispratim neke Igre, jer mi je dete ušlo u godine kada može da odgleda celo takmičenje. Takođe, izuzetno mi se dopalo otvaranje u Milanu, ne samo zato što sam slab na San Siro, tj. Meazzu, pa me je taj osećaj vozio ovih 17 dana.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
