Nema razloga da recenzije filmova ne pišem(o) u duhu samih tih filmova. Ili barem kako su se nama učinili.
Moja prva anegdota vezana za Jarmuscha, koji je bio jedan od prvih, izvikanijih reditelja mog odrastanja, tiče se projekcije njegovog filma “Down By The Law” u bioskopu DKC, u Kolarčevoj. Možda je to bio neki FAF, pa je ovo bio deo repriznog programa, ili je bila Jarmuschova retrospektiva, te devedeset i neke, više se i ne sećam.
Poenta je da film nije imao titl i u poruskoj praksi našeg grada i kulturnog života, neko je pomislio da bi dobra ideja bila da živa osoba simultano prevodi dok traje film!? I sirota žena je to zaista započela, na sve bučnije negodovanje publike, koja držeći do svog prestiža, nije mogla da veruje kako se zatekla u tom nadrealnom vicu.
Na kraju je prevoditeljica, majke mi Mire, rekla publici – Hej, ako nećete da vam prevodim, samo kažite, imam kod kuće malu bebu i bilo bi mi bolje da sam sa njom! I publika je izašla majci u susret, i poslala je kući.
Moja poslednja anegdota koja se tiče Jarmuscha desila se nedavno, baš na Beograd film festivalu, koji je novi Jarmuschov film i svečano otvorio. Na projekciji filma “L’etranger”, Francoisa Ozona, slučajno sam seo pored moje bivše profesorke na FDU, i u nekom trenutku naišla je neka njena prijateljica, koja je sela u red ispred nas. Kako to već fin svet čini, obratila se profesorki rečima – Nisam te videla juče na onom “pokušaju Čehova”.
Iako nisam pratio kretanja, niti špijunirao pomenutu ženu, nekako je bilo jasno da govori o novom Jarmuschovom filmu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
