Zašto je Rusija napala Ukrajinu. Novi Georeport

Dobro došli u CXIV izdanje Georeporta na portalu Velike priče. U ovoj epizodi bavimo se Ukrajinom i predsednikom Volodimirom Zelenskim.

Rusija Vladimira Putina nije napala Ukrajinu zato što je videla opasnost od njenog ulaska u NATO, koji, istini za volju, nije bio realan jer se tome protivilo nekoliko evropskih država, među kojima i dve najveće, Nemačka i Francuska.

Pravi razlog bila je „evropeizacija“ Ukrajine koja je započela prevratom 2014. godine i zbacivanjem režima Viktora Janukoviča. I pored endemske korupcije i zarobljene države, promene su bile vidljive: tranzicija od sovjetskog društva, sa svim negativnim kolateralnim faktorima, ka evropskoj državi, sloboda i demokratija, sve jače veze sa evropskim državama, ukidanje viza za putovanja u članice EU, masovna pojava novih startap-preduzeća, građevinski bum, širenje engleskog jezika među mladima, odlazak svršenih srednjoškolaca na univerzitete u evropske prestonice umesto u Moskvu ili Sankt Peterburg.

Pomenute promene su proizvele veliku iritiranost u Kremlju budući da Putinov režim mnogo više zazire od tzv. meke moći EU nego od „hard power“ oličene u NATO-u, a Ukrajina je bila savršen „provodnik“ ili izlog, ako hoćete, u koji su građani Rusije mogli da se zagledaju i naprave uvide.

Predizborna kampanja Zelenskog bila je još jedno zvono za uzbunu u Kremlju. Novi stil vođenja politike, sa upotrebom isključivo društvenih mreža, bez podrške tradicionalnih medija, bez organizovanja mitinga i bez podrške obaveštajnih ili devijantnih delova službi, demonstrirao je da je moguće i na „istoku“ pobediti na izborima, a ne samo na „zapadu“ igrajući po postojećim pravilima.

Moskva će na naučenim lekcijama iz predsedničke kampanje Zelenskog pilotirati učešće Kalina Đeorđeskua na predsedničkim izborima u Rumuniji, ali i drugih kandidata  u državama bivšeg komunističkog bloka s ciljem da instalira političare koji su naklonjeni Rusiji i istovremeno su izrazito antievropski ili evroskeptični.

Ukrajina, kao uspešna evropska priča, bila je mnogo veća opasnost po režim u Kremlju nego što je NATO bio bezbednosna pretnja. Evropeizacija Ukrajinaca viđena je kao širenje virusa koji bi mogao da „zarazi“ Ruse, pogotovo one u evropskom delu zemlje i velikim gradovima. Poljaci, Estonci, Letonci i Litvanci u Rusiji su uvek bili percipirani kao neprijatelji ili, u najmanju ruku, strano telo u ruskoj ili komunističkoj imperiji, ali Ukrajinci nisu – oni su u očima Rusa bili mlađa braća i kao takvi mnogo rizičniji faktor za stabilnost autokratskog režima u Moskvi.

U Kremlju su rešenje za ukrajinski problem videli dvojako: potpuno odvajanje ili asimilacija i „prevaspitavanje“ mlađe braće i povratak u Ruski svet. Svedoci smo izbora koji je Putin napravio, a u prethodne četiri godine se iskristalisalo da je tzv. borba protiv nacifašizma i oslobađanje Ukrajine od nacifašizma u suštini borba protiv evropeizacije Ukrajine i oslobađanje od evropskog ustrojstva društva i države, odnosno „lečenje“ Ukrajinaca od virusa demokratije, pravne države, ljudskih prava i sloboda, zaštite manjina, stvarne borbe protiv korupcije i kleptokratskog uređenja države.

Ništa novo pod suncem, rekli bi stari Rimljani: svaka imperija želi da njene provincije liče na nju. Baš kao što nije bila novina ni to da je Zelenski naivno verovao da može da promeni Ukrajinu kao da je reč o scenariju njegovog „Sluge naroda“.