Bilo kojeg drugog dana, bilo koje druge godine, bilo kojeg drugog datuma dolazak i predstavljanje Đoana Penjaroje kao novog trenera Partizana bilo bi velika stvar.
Naime, po prvi put u slavnoj istoriji ovog kluba, na klupu će sesti jedan kompletni stranac. Pod „kompletni“, ovde pre svega mislimo na trenera koji je poreklom izvan ove naše jugosfere. Jer imao je Partizan čak i u skorijoj istoriji stranih državljana na svojoj klupi – ali ne i onih koji nisu umeli da se obrate domaćim igračima i medijima na njihovom maternjem jeziku.
Andrea Trinkijeri je 2018. došao za prvog trenera, ali se on baš teško može nazvati strancem iako je rođen u Milanu i zove se tako kako se zove. Zahvaljujući svojim hrvatsko-crnogorskim korenima sa majčine strane, popularni Trinki se lako uklopio u ovdašnji košarkaški ekosistem – njegovo savršeno poznavanje jezika, uz sada već karakteričan šarm i smisao za humor, činili su ga omiljenim sagovornikom u te dve godine koliko je boravio u Beogradu.
Andreu su nasledili takođe dvojica „stranaca“, Vlado Šćepanović i Sašo Filipovski, koji opet nisu imali tu urođenu lingvističku prepreku kakvu će imati katalonski stručnjak. I zato je, pre svega cela ova situacija nadasve unikatna.
A zašto je ne tretiramo tako? Vrlo prosto. Đoan Penjaroja, u ovom momentu verovatno jedini mogući izbor za novog trenera kluba iz znanih razloga, neće uopšte biti zapamćen kao prvi pravi strani trener u Partizanu. Ne, on će biti zapamćen kao prvi koji je hteo da se dohvati tog posla… nakon što je Željko Obradović napustio klub pod okolnostima koje su i dalje potpuno nerazjašnjene. I to će biti njegov osnovni upis u istorijske spise u klupskoj arhivi.
Registruj se i čitaj POTPUNO BESPLATNO Velike priče tokom praznika. Akcija traje od 25. decembra do 7. januara. Od Božića do Božića. Sve što ti treba je mejl!
Već imate nalog? Ulogujte se
