Nedavno sam uzela takozvano “majstorsko zvanje”, crni pojas u taekvondou, nakon osam godina prilične predanosti treningu i sportu. Svašta se desilo na tome putu; taekvondo podrazumeva osam učeničkih pojaseva i isto toliko polaganja, ali ovo je bilo posebno važno.
U telu žene od četrdeset četiri godine, pa još psihoterapeutkinje, odjednom je bilo previše uzbune: odjednom sam čula sve zle glasove nastavnika fizičkog koji se deru na nespretnu devojčicu; vratile su se sve one scene kada “svi” mogu da urade kolut unapred bez problema, a meni su potrebni meseci koje nemam i strpljenje odraslog autoriteta kojeg takođe nemam; osim što bi sada trebalo da ga imam; osim što sam sada ja taj autoritet, a izazov nije kolut unapred nego lomljenje daske nogom iz okreta.
Koncept “unutrašnjeg deteta”, njegove nege i isceljenja je – u psihoterapijskoj zajednici, a naročito onoj koja se bavi traumom – toliko popularan da se ne možete odbraniti od njega. Deluje da je pomalo postao i fraza koja se graniči sa kičem zbog banalnosti asocijacija koje izaziva.
Nedavno nas je preplavio trend fotografija na Instagramu na kojima ljudi uz pomoć veštačke inteligencije bukvalno grle sebe kada su bili deca. Ako ukucate termin “unutrašnje dete” u pretraživač, izaći će vam milion naslova poput “kako da zbrinete svoje unutrašnje dete, isceljenje i briga o sebi”, “kakvo je vaše unutrašnje dete (uz pomoć regresoterapije”, i slično. Izuzetno je popularna knjiga za samopomoć Stefani Štal pod nazivom “Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
