Šta kad nas neko razočara?

Kraj godine kod nekih ljudi izaziva potrebu za retrospektivom, i podvlačenjem crte, novim nadanjima, a najčešće za razmišljanjem o kajanjima i razočaranjima, kako ih ne bi ponovili. Ovo potonje ne mora da sačeka kraj godine, jer razočaranje u ljude ne dolazi uvek iz jednog velikog događaja ili neke prelomne tačke. Do nje obično ima dosta da se hoda i da se zavarava.

U tom hodu, retrospektivi, pomešanim emocijama nije uvek lako razlučiti da li su su nas drugi izdali ili smo se sami nasukali. Kako bi Holden, mladi i razočarani, pretužni Selindžerov junak “Lovca u žitu” rekao: “Ljudi ti stalno kvare stvari”, ili “Ljudi ništa ne primećuju” ili “Ljudi uvek tapšu iz pogrešnih razloga”.

Svi smo se razočarali u životu, i opet ćemo, ma koliko imali godina i mudri bili. U svima je mali Holden ponekad. Razočaranje je, jednostavno rečeno, jaz između očekivanja i realnosti.
Ponekad to bude bavljenje time kako je “neko mogao nešto da nam učini” i “kakvi su ljudi, kakav je svet”. Nekad smo ljuti na sebe, a nekada na tu drugu osobu, a nekada oba. Taj kasniji uvid je ono što nam donosi otrežnjenje i – bol.