U poslednje vreme u stručnoj zajednici pojavila se jedna zanimljiva podela, a primetila sam je tek kad me je jedan klijent pitao: „Šta misliš o tome što neke tvoje kolege smatraju da ne postoji empatija?“
Prva struja je dominantna i kaže da toksične veze nastaju tako što zli narcisi naiđu na nevine empate. Ko su narcisi manje-više svi već znamo, dok se empatama nazivaju hipersenzitivni ljudi skloni razumevanju tuđih osećanja, ali i preteranom analiziranju i samokritici. To ih čini idealnim žrtvama za toksične ljubavne priče u kojima počinju da sumnjaju u svoju vrednost i posledično ne znaju kako iz toga da se iščupaju.
Druga struja, koja se u poslednje vreme lagano probija, relativizuje priču i kaže da su obe strane odgovorne za svoje ponašanje i učešće u toksičnom odnosu. Empate ne postoje, a ono što nazivamo tim terminom su ljudi koji nemaju adekvatne granice i ne umeju da razlikuju svoje od tuđih sadržaja, imaju tendenciju ka samožrtvovanju i spasavanju i zato im se dešavaju toksične veze.
Grubo sam ovo podelila, znam, jer kolege su ovo na različite načine (i mnogo detaljnije!) elaborirale, ali suština koju laici iz svega izvuku bi tako nekako mogla da se opiše. Tako je moj klijent demistifikaciju empata razumeo kao negiranje empatije, što naravno nije bio slučaj.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
