U periodu nakon izbijanja Globalne finansijske krize 2008. godine, politička pozornica širom sveta obeležena je usponom desnog populizma i radikalne desnice – od Evrope i Sjedinjenih Američkih Država do Južne Amerike i Azije.
Iako se termini desni populizam i radikalna desnica u javnom govoru često koriste kao sinonimi, oni označavaju dva različita, ali povezana fenomena. Njihova suštinska razlika leži u tome što je populizam pre svega politička strategija i stil komunikacije, dok je radikalna desnica definisana ideologija. Desni populizam je, u svojoj osnovi, politički metod koji se zasniva na retoričkom sukobu između dve grupe: “čistog, običnog naroda” i “korumpirane, otuđene elite”.
Sa druge strane, radikalna desnica predstavlja ideološki okvir čije su ključne komponente nacionalizam, autoritarnost i ksenofobija. Radikalno desne stranke i pokreti su gotovo uvek i populistički. Oni koriste populističku strategiju kao sredstvo za sprovođenje svoje ideološke agende. Pozivanjem na “narod” i napadima na “elite”, oni mobilišu podršku za svoje nacionalističke i autoritarne ciljeve.
Populizam je, stoga, metod, a radikalna desnica je sadržaj. Upravo je ova kombinacija moćne komunikacione strategije i privlačne ideologije u vremenima krize dovela do eksplozije desnog populizma i radikalne desnice. Naime, prema analizi Dejvida Arta (2024), 2000. godine oko 80 miliona ljudi je živelo u demokratijama kojima upravljaju radikalno desničarske vlasti, dok je do 2020. godine taj broj narastao na 2,5 milijardi ljudi – uključujući najveću (Indija), drugu i četvrtu po veličini (SAD i Brazil), kao i šestu (Filipini) demokratiju sveta.
U godini nakon izbijanja Globalne finansijske krize, ekstremno desne partije osvojile su oko 20 odsto mesta u Evropskom parlamentu i do 2024. godine taj broj raste na oko 24 odsto, odnosno 170 od 720 poslaničkih mesta. Do jeseni 2025. godine, ekstremna desnica učestvuje u vladama sedam država Evropske unije (Hrvatska, Češka, Finska, Mađarska, Italija, Holandija, Slovačka), a u Nemačkoj je Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland) pobedila na nivou jedne pokrajinske skupštine (Tabela 1). Ekstremna desnica je najveći rast zabeležila u Italiji (Liga, Fratelli d’Italia), Francuskoj (Rassemblement National), Nemačkoj (AfD), Mađarskoj (Fidesz), Poljskoj (PiS) i Holandiji (PVV).
Tabela 1. Radikalna desnica u izabranim zemljama Evropske unije 2009–2024.
Izvor: The Economist (2025) – Hard-right parties are now Europe’s most popular
Fenomen uspona radikalne desnice se često u javnom diskursu objašnjava kroz kulturne sukobe, rast migracija ili regresivne tradicije koje se navodno opiru liberalizmu i pluralizmu. Ipak, takav svedeni pogled zanemaruje dublje društveno-ekonomske uzroke koji omogućavaju desnom populizmu i radikalnoj desnici da mobilišu široke slojeve stanovništva. Njihov uspeh nije samo posledica retorike ili vešte manipulacije, već odraz dubokog očaja, nesigurnosti i osećaja isključenosti koji se akumulira u sferi svakodnevnog života velikog broja građana. Gubitak stabilnih poslova, rast prekarijata, urušavanje javnih usluga i osećaj da demokratija više ne štiti interese običnih ljudi postaju plodno tle na kojem desni populizam i krajnja desnica seju svoje narative.
Drugim rečima, krajnja desnica ne stiče snagu isključivo na ideološkoj osnovi, već velikim delom i kroz materijalne i egzistencijalne krize koje razaraju društvenu koheziju. Kada pojedinci i čitave zajednice godinama osećaju nesigurnost, osiromašenje i odsustvo političke reprezentacije, oni su podložni narativima koji obećavaju sigurnost i ponovnu pripadnost, makar kroz isključivanje drugih, bilo da su u pitanju migranti, manjine ili korumpirane elite.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
