Sastanak u Busanu mogao bi da uđe u istoriju kao prvi G2 susret, kako ga je definisao sam Tramp, priznajući tako status ravnopravne planetarne sile Kini. Narativ o G2 lansirali su pre 15 godina Fred Bergšten i Zbignjev Bžežinski kao neku vrstu “strateškog kondominijuma” dveju supersila, odnosno formata koji bi omogućio Vašingtonu i Pekingu da koegzistiraju garantujući stabilnost i saradnju u najvažnijim oblastima poput bezbednosti, trgovine i klimatskih promena.
Sa dolaskom Sija na vlast u Pekingu, Kina je kooptirala ideju Bergštena i Bžežinskog kao svoju poziciju, jer je u njoj videla idealnu priliku da konsoliduje status planetarne sile i da bude u poziciji da utiče na globalna kretanja i globalne politike.
Kinezi sebe vide kao najstariju “živu” civilizaciju na planeti i rivalstvo, a neki bi rekli i neprijateljstvo, sa Amerikancima ne doživljavaju samo kao takmičenje između dva ekonomsko-politička sistema, već kao sudar civilizacija. Više-manje je na istom tragu i ruski predsednik Vladimir Putin koji novu politiku Moskve predstavlja kao misiju odbrane tradicionalnih ruskih vrednosti.
Si i Putin u prednosti su jer nemaju samo apsolutnu već i vremenski neograničenu vlast. Vrlo dobro znaju da američki predsednici dođu i odu – Putin je promenio već pet, Si tri – a da oni mogu da planiraju na duge staze, jer njihove odluke će stajati na nogama i za pet, a verovatno i deset godina, ako ih posluži zdravlje. Tramp bi već za godinu dana – midterm izbori za Kongres – mogao da bude prilično redimenzioniran.
Sastanak u Busanu je samo primirje i niko ne gaji iluzije da će on prerasti u trajan mir. Razvod između Kine i SAD jeste ušao u mirniju fazu, ali daleko od toga da će se zaustaviti. Globalizacija je mrtva. Amerikanci plaćaju skupo svoju naivnost kada su dozvolili Kini da monopolizuje čitave industrijske sektore i da nekažnjeno krade intelektualnu svojinu i know-how, dok je Bil Gejts još naivnije tvrdio da će “internet doneti demokratiju u Peking”. Događa se suprotno – autokratije i kleptokratije koriste nove tehnologije da podriju liberalno-demokratska društva.
U kuloarima najvažnijih planetarnih prestonica vode se vrlo žustre debate da li već živimo u postameričkom svetu i da li je Tramp započeo proces abdikacije Amerike na hegemonsku ulogu na planeti kako bi spasao američku naciju.
Dve trećine Amerikanaca ne veruju više u “američki san”, odnosno ne veruju više u same sebe. Ne zato što su se uplašili Kine zbog njenog tehnološkog napretka i što ugrožava poziciju SAD, već zato što većina Amerikanaca ne vidi dobar motiv zašto bi morali i dalje da brinu o budućnosti čitavog sveta i čovečanstva i ne želi da plaća cenu za to.
Sastanak u Busanu je prvi na koji kineski predsednik nije došao priznajući status dominantne planetarne sile Americi. Druga najvažnija vest samita je izostanak, do sada uobičajene, američke rečenice o Tajvanu, bilo da se radi o podvlačenju statusa kvo ili o osudi kineskih provokacija prema Formozi. U Pekingu su tu činjenicu protumačili kao signal slabosti Amerike i spremnosti da pusti niz vodu Tajvan, što u očima Kineza otvara prozor mogućnosti da zauzmu ostrvo bez upotrebe vojne sile. Ipak, nije rečeno da se Tajvanci, i bez pomoći Amerike, ne bi branili, kao i da im ne bi pritekli u pomoć Japan, Južna Koreja, ali i Filipini i Australija.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
