Svi ste nekada imali tog jednog komšiju. Ili tu jednu komšinicu. One ljude pored kojih niste smeli ništa kada ste bili mali. One ljude koje je nerviralo sve. Glasna priča ispod prozora. Lopta. Smeh.
Te osobe su se uvek žalile, pozivale na poštovanje kućnog reda, tražile da pozovete roditelje.
Pa su onda roditelji odlazili, razgovarali, razgovarali, pregovarali (sa obema stranama), dobacili poneko “neće više” i molili svu decu da ipak malo budu tiša. I bila su, narednih nekoliko minuta, kada bi ih prosto ponela činjenica da su deca i tu bi onda krenulo sve iz početka.
Nekad bi se tu našao neko od starijih, neko ko se nije plašio tih komšija iz prizemlja, jer su uvek nekako oni živeli u prizemlju. Logično, iz prizemlja se najviše čuje šta se radi ispred zgrade.
Elem, neko od starijih bi im nekada dobacio nešto što bi mlađoj deci bilo nezamislivo, možda čak nešto što oni do tada nisu ni čuli (osim ako nisu prisluškivali roditeljske razgovore) i onda bi se oni, ti ljudi i te komšije, malo, ali malo “primirili”. Na dan, dva, pet. I onda opet, sve isto.
Svi su to prošli, odnosno svi smo to prošli.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
