Imala sam manje od pet godina, naravno da se ne sećam tačno koliko, kada sam shvatila da je psovanje nešto jako zabavno. To sam shvatila iz jednostavnog razloga: bilo mi je zabranjeno. Moja tetka je bila zadužena za ovu vrstu jezičke cenzure, pa bi me svaki put kad bih nešto opsovala, ovlaš prstima „udarila” preko usta. Naravno da to nije bio stvaran udarac, ali je bio znak da će moja akcija — psovanje — da ima reakciju — prste preko usana.
Prestala je da me kažnjava kad sam joj jednom došla i pitala da li je kazna ista za jednu psovku i za više njih. Kad je rekla da je kazna ista, stala sam pred nju i ispaljivala sve psovke kojih sam mogla da se setim. Njen zapanjeni pogled me je samo još više motivisao, pa je na kraju valjda zaboravila i da me kazni. Od tada su se od mene digle ruke i zato danas psujem u tekstovima, knjigama, na sesijama sa klijentima, radionicama, sastancima.
Ipak, kad sam rekla Zorici da hoću da napišem tekst o psihologiji psovanja, postavila mi je izazov: da napišem tekst o psovanju, a da ne opsujem nijednom. Prihvatila sam izazov; baš me zanima koliko sam daleko odmakla od one male Ine kojoj su zabranjene stvari bile posebno zanimljive, samo zato što su zabranjene.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
