Nedavno mi je klijentkinja prepričavala raspravu koju je imala sa svojim dečkom, a koja se ticala njihovog odnosa i planiranja budućnosti. Rasprava je bila kompleksna i trajala je nekoliko dana, što i nije neuobičajeno kod ozbiljnih partnerskih tema. Ono što je bilo neobično, meni, ne njoj jer ona je očigledno već navikla na taj ritual, to je što se njen dečko u pauzama dopisivao sa ChatGPT-jem u vezi sa sopstvenim emocionalnim stanjem i komunikacijskim stilom. „Chat mu pomaže da razume kako se oseća“, rekla mi je, „a i da to formuliše na način da ga i ja razumem.“
Ostala sam lagano zatečena. Nikada mi nije palo na pamet da bi veštačka inteligencija nekim ljudima mogla da služi kao prevodilac u razgovoru sa njihovim emotivnim partnerima. Pokušala sam da ne delujem previše šokirano dok sam slušala ovaj novi način raspravljanja između mladih parova. „Ako ste već raspoloženi da uključite nekog trećeg, šta misliš da to bude terapeut?“, predložila sam stidljivo, a ona je rado prihvatila. „Kad smo već spremni da uključimo nekog trećeg, zašto to ne bi bilo ljudsko biće?“, rekla je. „Zašto da ne?“, nasmejala sam se i ja na ovu sada tako prirodnu, a zapravo krajnje bizarnu alternativu koja se pojavila u oblasti savetovanja – ljudsko biće ili računarski generisan model za komunikaciju.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
