Ne sećam se koliko godina sam imala kada sam prvi put čula za Džejn Ostin, ali, verovatno, jako malo. Sećam se da sam imala već dvanaest godina kada sam pročitala dve njene knjige – naravno, „Gordost i predrasude” i „Razum i osećajnost”. U to vreme, gotovo svako ko me poznavao, znao je da sam sve vreme svog osnovnoškolskog života provodila u biblioteci, kao i da sam bila opčinjena Dikesom i Hardijem. I ne znam kako se javila ta dečija fascinacija anglo-literaturom (imperijalizam je moguće imao udela), ali nije prošlo mnogo pre nego što sam osetila ljubav i prema sestrama Bronte. Tako sam nabasala na Ostin, nadajući se da će i ona postati moja nova omiljena spisateljica.
Kakvo razočaranje je to za mene bilo, teško je sa ove pozicije i objasniti! Pa ti pejzaži Orkanskih visova, pa te zle oči Uraje Hipa i prljavih londonskih ulica, pa sve te maline Tese od roda d’Ebervila – sve to u trenu zameni iskrena ravnodušnost prema opisima pisanja pisama, sklapanja brakova i večera koje mi je priuštila Ostin. Džejn Ostin je bila i ostala preterano čedna. I to se mom pubertetskom ukusu nije dopadalo.
Uostalom, moja profesorka engleskog u to vreme, razgovarajući o Ostin, izjavila je veoma sugestivno da je to „literatura za bogate udavače”. Autoritetima nisam mnogo protivrečila (kao svako dete fascinirano rečima starijih), pa mi je to imalo dosta smisla a, potom, istu tu rečenicu izgovarala sam i sama godinama kad god bi neko sa mnom vodio razgovar o Džejn Ostin (poznato je da ljudi često sede i razmatraju Džejn Ostin).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
