Zašto starost nije bolest?

Banalna, ali čoveku teško prihvatljiva istina je da je jedino mrtva priroda večna i da se, hrišćanskim rečnikom kazano, prahu vraća sve što je iz njega poteklo. Bežeći od pomisli na predstojeće ništavilo, željno prigrljujemo priče o večnom životu, reinkarnaciji i seljenju duše, ali i o uputstvima kako da sebi produžimo život. Tako postajemo lak plen raznih “instruktora zdravog života”, “lajfkoučeva” (?!) i sličnih elokventnih, ali ne uvek iskrenih i kompetentnih likova.

Koliki je ljudski vek?

Judeohrišćanska religija kao pojam dugovečnosti navodi 969 godina ovozemaljskog života koliko je, navodno, poživeo Metuzalem, dok su za njim samo malo zaostali neki drugi pravednici, kakav je bio Noje, ali i grešnici, poput Adama. Okretanjem ka stvarnom životu, dolazi se do anegdotskih podataka o pojedincima koji su, navodno, poživeli vek i po ili čak i duže.

Pre nekoliko decenija javnost su uzbuđivale priče o pastirima sa južnih padina Kavkaza i drugih egzotičnih odredišta na koje je “i bog zaboravio”. Kao rekorder je pominjan izvesni Širali Muslumov koji je, navodno, živeo 168 godina: na pasošu mu piše da je rođen 1805, a na nadgrobnom spomeniku je uklesano da je preminuo 1973. godine. Njegova ćerka, koja je u vreme intervjua za CNN imala 95 godina, tvrdila je da joj je deda poživeo 130 godina. Ni za njenog oca, ni za dedu, ne postoje podaci u azerbejdžanskim knjigama rođenih.

Za sve te zabiti karakteristična su dva detalja: ne mogu da se pohvale pouzdanim podacima o rađanjima ni u bliskoj prošlosti, a kamoli u 19. veku i, po tradiciji, deci su tamo često davana imena roditelja. Uz to, zanimljivo je da se kandidati za rekordere najbolje sećaju vremena kada bi trebalo da su već izašli iz perioda adolescencije, a mnogo nepouzdanije govore o nešto ranijim događajima. Nema sumnje da su svojim sećanjima nesvesno pridodali priče roditelja i starijih rođaka, prihvatajući ih kao sopstvene.