Šta kad političar nije zdrav (u glavi)?

Često kažemo za bližnju osobu ili za neku javnu ličnost, a posebno za političara ili političarku, da nije normalna. Na muci bismo se našli ako bismo morali da precizno objasnimo šta znači taj pridev. Potražimo li pomoć Oksfordskog, Kembričkog ili nekog sličnog renomiranog rečnika, doći ćemo do “cirkularne”, dakle nekorisne definicije da je normalna ona osoba koja se ponaša normalno, odnosno uobičajeno, tipično ili očekivano.

Da li je normalno mrzeti ili čak ubijati komšije druge vere i nacionalnosti? Po datoj definiciji, pre tridesetak godina to je i kod nas i u okruženju bilo normalno. Reći će neko: “Taman posla, to nije tačno”, ali većina glasača na svim stranama ubedljivo se opredeljivala za nacionalne vođe koje su ne samo zagovarale, već su i u praksi sprovodile takvu politiku.

Sve do ranih 1960-ih godina na Papui Novoj Gvineji postojao je endokanibalizam, običaj da se iz verskih razloga, radi oslobađanja duhovnih sila pokojnika, jedu njegovi zemni ostaci. Tako se prenosio kuru – na jeziku naroda Fore podrhtavanje – fatalna neurološka bolest izazvana infektivnim belančevinama zvanim prioni, česticama sitnijim od virusa.

Možemo samo da zamislimo kako bi se gledalo na “čudaka” koji bi odbio da se posluži organima svog preminulog rođaka. Dakle, pojam normalnosti je određen prevlađujućim, vremenski ograničenim socijalnim, kulturološkim i drugim normama u određenoj zajednici.