Kako je zračenje dece zbog kosopasice izazvalo epidemiju raka u Srbiji

Nova otkrića nose sa sobom koristi, ali i rizike čije razmere može da pokaže samo protok vremena. Dženerov opis nanošenja kravlje limfe na kožu jednog deteta radi zaštite od velikih boginja 1796. godine nailazio je na decenijama održavan strah da takva intervencija vodi pojavi animalnih tkiva i organa u čoveku. Pokazalo se da nikome nisu izrasli ni kopita, ni rogovi, a ta vakcina dovela je do iskorenjivanja najopasnije zaraze u istoriji čovečanstva.

Pronalazak parne mašine revolucionisao je proizvodnju i transport, ali pojava voza 1829. godine, posebno „Stifensonove rakete“ sposobne da razvije „čudovišnu“ brzinu od 50 kilometara na sat, masovno je uzbuđivala duhove zbog „opasnosti“ da osetljive osobe neće izdržati takvo „neprirodno“ iskustvo. Poređenja radi, kočija – kao standardno prevozno sredstvo – kretala se brzinom od oko 10 km na sat.

Na manje skeptičnih reakcija nailazila je primena mašine sa unutrašnjim sagorevanjem, kao jednim od obeležja druge industrijske revolucije krajem 19. veka. Ljudi su brzo prihvatili da se, umesto konjskim zapregama, transport vreća brašna, burića piva i ostalih potrepština obavlja kamionetima. Tek mnogo kasnije uočena je još jedna uzgredna, ali važna prednost ove tehnološke inovacije. Mehanizam je jednostavan: manje konjskih zaprega po ulicama – manje balege – manje muva – manje trbušnog tifusa, paratifusa i bacilarne dizenterije.

Ima i suprotnih primera, kada su bile potrebne decenije da se maksimalizuje korist, a minimalizuje šteta od novog pronalaska. Vilhelm Rentgen je otkrio X zrake 1895, pa su ih lekari ubrzo uveli u medicinsku dijagnostiku, fascinirani mogućnošću da se čovek „vidi unutra“. Prvi aparati koje su koristili Rendgen i njegovi savremenici odavali su 1.500 puta jače zračenje od današnjih uređaja, a izlaganje snimanju trajalo je i do 90 minuta.

Britanski radiolozi koji su počeli da obavljaju praksu od 1897. do 1920. godine – kada su doneti prvi propisi o zaštiti od zračenja – umirali su od raka za 75 odsto češće nego što bi se očekivalo. Narednu generaciju radiologa, koja je stupila na scenu između 1921. i 1954, u periodu kada su mere zaštite sukcesivno pooštravane, obeležio je višak smrtnosti od raka od 41 odsto. Naredna generacija radiologa, stasala posle 1954. godine, u pogledu umiranja od raka nije bila ugroženija od svojih kolega drugih specijalnosti. Objašnjenje je da su zaštitne mere (bezbedniji aparati, olovna kecelja, dozimetri radi brige o kumulativnom efektu itd.) svele profesionalni rizik od zračenja na nulu.