Tekst dr Zorana Radovanovića čita Ana Mitić, urednica psihologije i zdravlja na Velikim pričama
***
Naša populacija (a isto važi i za dobar deo sveta) oštro je podeljena po pitanju odnosa prema pušenju. Ta ušančenost je razlog što osećam potrebu da se na početku deklarišem. Bivši sam pušač, ali nisam, kako to obično biva, ljuti protivnik svojih ranijih sapatnika.
Ostavljanje duvana bila mi je najteža odluka u životu. Mnogo puta sam poklanjao cigarete i upaljač prijateljima u kafani i odlazio na spavanje, da bih se ponovo oblačio i u poznim noćnim satima jurio na železničku stanicu, u restoran „Grand” u Čika Ljubinoj ulici (na mestu sadašnjeg Filozofskog fakulteta) ili u „Poslednju šansu” na Tašu. Ne sećam se tačno kada sam maturirao, diplomirao ili doktorirao, ali znam da sam, mučen kašljem zbog upale pluća, poslednju cigaretu ugasio 2. septembra 1980. godine, pet minuta posle ponoći.
Važan segment mog profesionalnog angažovanja bilo je zdravstveno prosvećivanje. Na tom polju sam uticao na mnoge pojedince, grupe, ustanove, pa i društvo u celini, ali sam u pogledu borbe protiv pušenja potpuno omanuo. Čak mi i ćerka puši, doduše e-cigarete, a moj sin nije ostavio duvan zbog mojih pedagoških pouka, već zato što mu je tadašnja devojka time uslovila dalji opstanak zajedničke veze.
Vraćam se ovoj, za moj profesionalni etos gubitničkoj temi posle nedavnog razgovora sa novinarom i književnikom Brankom Rosićem, urednikom u Nedeljniku, u varljivoj nadi da ću ga preobratiti. Ne zameram mu ako me ignoriše, ali ostaje mi bleda šansa da će bar neki čitalac biti pokoleban.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
